Čak 35% svetske populacije suočava se sa panikom i paničnim napadima. Svako od nas se susreo sa panikom u nekom obliku, ali često mislimo da se to dešava samo nama. Psihoterapeut Nikola Krstić gostovao je nedavno na tribini u okviru ciklusa „Psihoterapijske priče“ u Domu Omladine gde je pričao baš o ovom problemu. On je napisao knjigu o iskustvima klijenata i psihoterapeuta pod nazivom „Vodič za toplokrvne“ u kojoj deli sa čitaocioma psihoterapijske priče motivisane istinitim terapijskim događajima.
Ovo je jedna od prvih knjiga na srpskom jeziku u kojoj se istiniti terapijski događaji predstavljaju iz ugla psihoterapeuta. Panika i panični napadi su tema koja u psihoterapiji zauzima posebno mesto upravo jer se većina nas susrela sa njom. Rasprostranjenost ove pojave joj daje toliki značaj da je neizmerno važno govoriti na ovu temu i podeliti svojevrsnu studiju slučaja u ovom obliku.
Povodom izlaska knjige ali i važnosti da se o ovom problemu što više priča, Nikola je seo na našu fotelju i ovog puta, on odgovorio na nekoliko pitanja.
Šta je “Vodič za toplokrvne”? Kakve priče možemo tu naći i šta vas je inspirisalo da ga napišete?
“Vodič za toplokrive” nudi šansu da čitalac zajedno sa nama bude deo psihoterapijskog putovanja. Da se pronađe u ispovestima i tako doživi lekovitu blikost sa akterima istinitih psihoterapijskih priča. Anksioznost, panika, psihosomatika, depresija, itd. nisu samo psihopatološke kategorije. U knjizi ih prikazujem kao slojeve duše. Upoznajući ih dobijemo nove načine sve dubljeg razumevanja sebe i drugih, novu lekovitu intimnost sa životom i svetom.
Glavna inspiracija bila je moja želja da psihotrapijski proces približim ljudima, da teme mentalnih teškoća demistifikujem i destigmatizujem, te pokažem kako se u njima krije svojevrsno blago. Takođe želeo sam da pokažem da su naši simptomi u velikoj meri povezani sa nezdravom klimom savremenog sveta. Tako nastojim da osvetlim plemenitu prirodu naših patnji, jer “ko ima dušu, njega duša i boli.”
Koliko su napadi panike učestali kod mladih danas i zašto su rasprostranjeni toliko?
Gotovo svaki drugi klijent danas dolazi na psihoterpiju zbog napada panike. Ova vrsta teškoće veoma je rasprostranje kod mladih ljudi. Razlozi su brojni ali se u velikoj meri tiču brzine promena i adaptacija koje savremeni život od nas traži. Svet se menja brže bego što naše biološko i duhovno biće može da isprati. Čovek se danas sve više oseća neukorenjeno i otuđeno.
„Jednom rečju izgubili smo se, kompas nam ne radi, vrtimo se u krug i zato nam se vrti u glavi“.
Kako prepoznati napad panike? Da li ga svi isto doživljavaju?
Napad panike je veoma neprijatno iskustvo koje se menifestuje kao gubitak tla pod nogama. Obično odjednom osetimo kao nas lomi grip. Zatim obično osetimo kao da nam fali vazduha. Uzmenirmo se a srce počne jako da lupa. Mogu se javiti i vrtoglavica, strah da ćemo izgubiti svest, znojenje dlanova, bol u grdima, itd. Mnogi pomisle da su doživeli infarkt ili nešto slično. Veoma se uplašimo da će svi primetiti da sa nama nešto nije u redu, kao da svi gledaju samo u nas.
Napad panike može biti blag, umeren ili jak. Može trajati nekolko minuta, pa sve do pola sata. To su uglavnom razlike u načinu na koji ga doživimo. Druga razlika je u tome da li postoji jasan okidač, ili se javlja kao grom iz vedra neba. Što je manje jasan razlog, to je teže boriti se sa iskustvom panike.
Važno je još i gde se napad panike dogodi. Kada se dogodi kod kuće, kuća prestaje biti sigurno mesto, i to je zaista neugodno. Možda je i gore kada se napad dogodi na javnom mestu. Tada možemo početi da izbegavamo javna mesta i tako počnemo razvijati agorofobiju. Na kraju se možemo naći zaorbljeni u četiri zida, ili kako neki opisuju, u sopstvenoj glavi.
Kako se ponašati u situaciji kada ga prepoznamo? Kako najbezbolnije proći kroz tu situaciju?
Panika je veoma neprijtno stanje i možda i nema lakog načina da se kroz napad panike prođe.
„Od pomoći može biti podsećanje da je napad panike u suštini bezopasan i da će proći“.
Srećna je okolnost ako imao nekog bliskog pored sebe, to mnogo pomaže. Ako smo zdravi, napad panike može skratiti ili olakšati bilo koja aktivnost koja nas vraća telu i fokusira našu pažnju. Od pomoći može biti da uradimo desetak čučnjeva ili sklekova, ako smo zdravo naravno.
Nekoliko puta sam se sa klijentima dobacivao lopticom, kada sam primetio da dolazi napad panike. Gađanje jastukom ili drugi mrioljubivi načini da se poveženo sa ljutnjom i izrazimo bes takođe mogu biti od pomoć. Od pomoći mogu biti i vežba disanja, uzemljenja i drugo.
Na koji način psihoterapija može da nam pomogne u borbi sa ovim problemom?
Ne znam kratak način da odgovorim na ovo pitanje. Često sama psihoterija i jeste traganje za takvim odgovorima. Psihoterapija traži posvećenost i strpljenje, i možda je upravo to ono najlekovitije u svetu brzih i površnih rešenja.
Ovo je jedna od prvih knjiga sa istinitim pričama iz ugla psihoterapeuta, zašto mislite da je značajno da ove priče čujemo baš iz tog ugla?
Psihoterapeut je pre svega i posle svega ljudsko biće. Toplokrvno biće koje nije različito od svojih klijenata. Prolazeći terapijski proces terapeut kao i klijnet prolazi korz faze straha, malodušnosti, bola, očaja, nastojeći da sa svojim klijentom nađe transformišći smisao ovih iskustava.
Ako je suština mentalnih teškoća doživljaj izolovanosti, onda terapijski odnos postaje most kojim se vraćamo drugom ljudskom biću, a samim tim i svetu i životu koji nas je izneverio. Verujem da ispovest psihoterapeuta koju možete naći u ovoj knjizi čini proces terapije i same psihoterapute bližim čitaocu. Nekima je to podrška da se odluče za psihoterapiju, nekima da na psihoterapiji budu direktniji i otvoreniji, a psihoterapijska priča nekada i sama ima psihoterapijski efekat.