Self-tan bez sunca: Šta nam to govori o krivici, zdravlju i nostalgiji za preplanulim telom?

Dok slušam „Young and Beautiful“ Lane del Rej u kojoj peva o vrelim letnjim noćima sredinom jula, razmišljam kako moja najupornija letnja uspomena nije ni ovaj hit, ni neka druga pesma sa lokalne radio stanice, već svetla linija koja mi uvek ostane ispod bretele od bikinija.

Nekada sam ove štraftice na sebi nosila kao potvrdu toga da se leto zaista dogodilo. Kao kakav maleni suvenir i sećanje na letovanje sa prijateljicama na ostrvu na kojem je sniman Mamma Mia! mjuzikl. Bila sam negde, putovala sam, odmarala sam, živela sam bez stresa. Tog sam leta došla prepuna suvenira, i sa dve flekice na licu koje još uvek pokušavam da obrišem.
Danas taj dokaz leta možemo kupiti u bočici, bez ijednog minuta provedenog na suncu.

Upravo je samopotamnjivanje tema, kao mala studija naših protivrečnosti i navika.

Želimo posledicu sunčanja, ali više ne pristajemo na uzrok koji ka njoj vodi. Želimo boju odmora bez cene koju koža za nju plaća. Želimo da izgledamo kao da smo nekoliko nedelja provele na obali, čak i kada smo u tom periodu boravile između kancelarijskih klima, SPF 50 i spuštenih roletni.

Nije to nužno licemerje. Pre bih rekla da je reč o pronalaženju kompromisa između onoga što znamo o suncu i onoga što nam se dopada.

Koža ili razglednica društvenog statusa?

Preplanulost nije oduvek imala značenje koje ima danas. Ranije je bleda put bila vezivana za aristokratiju. Što belji, to znači zaštićeniji, manje sati na suncu, više u vili, ili u senci raskošnih terasa sa pogledom na vrt koji se prostire kilometrima u nedogled. U zapadnoj kulturi bleda koža vekovima je bila dokaz privilegovanog statusa: osoba svetle puti nije bila izložena radu napolju. Sunce je pripadalo njivama, fizičkom radu i nižim klasama. Hlad, šeširi, rukavice i suncobrani bili su rezervisani za one koji su to mogli da priušte.

Industrijalizacija je zatim promenila scenografiju.

Radnici su sve češće provodili vreme u fabrikama i kancelarijama, dok su putovanje, sport i vreme provedeno na otvorenom postajali novi luksuz. Ten je promenio društveni narativ – više nije govorio da moramo biti na suncu, već da možemo sebi da priuštimo da budemo, ako to želimo.

Popularna legenda zaslugu za ovu promenu pripisuje Koko Šanel i njenom povratku sa Francuske rivijere početkom dvadesetih godina. Navodno je Koko zakoračila među poznanike sva preplanula, i ostalo je istorija. Ja nemam nikog bliskog Koko da mi ovo potvrdi iz treće, četvrte ruke. Ona jeste bila simbol moderne, svestrane žene, ali nekako mi je i teško da poverujem da se neki estetski ideal formirao tek tako jer se neko osunčao na jahti. Akademska analiza letnjih izdanja američkog Voguea i Harper’s Bazaar-a pokazala je da su tekstovi koji promovišu preplanulu kožu bili brojniji 1928. nego 1920. godine, dok su poruke o bledom tenu sve više nestajale sa stranica. Drugim rečima, kraj dvadesetih godina može se smatrati trenutkom kada je preplanulost zaista ušla u mejnstrim mode.

Promenu nisu nosile samo modne fotografije.

Helioterapija, sport, popularizacija boravka na otvorenom, kraći kupaći kostimi i nova predstava o „zdravom telu’’ pripremili su teren. Jean Patou je već početkom dvadesetog veka oslobodio modu od korseta i uveo je u eru pokreta, i ležerne elegancije.

Ipak, ta istorija „tamnijeg tena“ ima i svoju mračnu stranu. Privremeno tamnjenje svetle kože moglo je da označava bogatstvo, zdravlje, višak slobodnog vremena, dok su istovremeno ljudi tamnije puti bili izloženi diskriminaciji. U periodu između dva svetska rata upravo su se na tamnoj koži ukrštale brojne podele, klasne, rasne, i one koje su se ticale potrošačke kulture. Boja je bila sasvim poželjna onda kada si mogla po svom izboru da je dobiješ, kontrolišeš, i na kraju leta da nestane.
Industrija lepote nije izmislila ovu želju, samo je verovatno bila na pravom mestu u pravo vreme da čuje šta tržište želi.
Šećer koji je slučajno postao sunce u bočici

Priča o modernom self-tanu počinje daleko od plaže i kozmetičkih laboratorija.

Sredinom pedesetih godina lekarka Eva Wittgenstein proučavala je primenu dihidroksiacetona, odnosno DHA, kod dece sa retkim metaboličkim oboljenjem. Primetila je da tečnost ostavlja braon trag tamo gde bi dospela na kožu. Testirala ju je naravno i na sopstvenoj ruci, i potvrdila da boja nije obična šminka, već sastojak koji zaista reaguje sa kožom.

DHA, jednostavan molekul sličan šećeru, reaguje sa aminokiselinama u najpovršnijem, mrtvom sloju i stvara žuto-braon pigmente, melanoidine. Proces je sličan Maillardovoj reakciji zbog koje kafa, hleb ili šećer dobijaju smeđe tonove. Ne stimuliše proizvodnju melanina i nije ništa nalik pravom sunčanju, već je reč o privremenom bojenju stratum corneuma, koje nestaje kako se ćelije kože prirodno ljušte.

Prvi komercijalni DHA proizvod, losion za brijanje, nazvan Man-Tan, stigao je 1959. godine, odmah je usledio Coppertone QT, a ubrzo ih je na tržištu bilo preko deset. Rane verzije su bile daleko od današnjih, koncentracija DHA i neujednačena debljina površinskog sloja ostavljali su narandžaste zglobove, tamne laktove, šake, a miris je bio posebna priča.
Ipak, proizvod je odgovarao na želju koja se već duboko ukorenila: kako biti preplanuo kada sunca napolju nema, ili u slučaju da ne želimo da se sunčamo?

Krivica nije ukinula ideal

Danas znamo ono što generacije dvadesetih nisu. Preplanulost nastala pod uticajem UV zraka nije znak da je koža ojačala od izlaganja suncu, već naprotiv. Ona je signal oštećenja ćelija, koje su već puno pretrpele. UV zračenje doprinosi prevremenom starenju i povećava rizik od karcinoma. Solarijum nije bezbedna prečica, i iskreno se nadam da o ovome ne moram trošiti dodatne reči.

Međutim, kulturni kod je i dalje prisutan.

U istraživanju Američke akademije za dermatologiju iz 2022. godine, 53% ispitanika je reklo da preplanuli ljudi izgledaju zdravije. Istovremeno, deo njih je i dalje verovao da je sunčanje bezbedno dok nema opekotina ili da osnovni ten štiti kožu.

Ovde baš postoji procep, jer naučno utvrđene činjenice i vizuelna predstava o zdravlju uopšte više nemaju dodirnih tačaka.
Na racionalnom nivou, možda i razumemo fotostarenje, DNK oštećenja, melanom i svakodnevni SPF. Na emotivnom nivou preplanula koža i dalje pripada odmoru, energiji, sportu, moru, dugom ležanju na plaži, i telu koje je imalo vremena da ne radi ništa. Ona vizuelno ujednačava ten, pojačava kontrast sa zubima i očima, i čini formu tela primetnijom. Još važnije, naučili smo da je čitamo kao znak vitalnosti čak i kada znamo da nije biološki gledano, dokaz zdravlja.
Imam utisak da naša privlačnost prema preplanulosti nije samo nostalgija za tamnijim tenom, nego za bezbrižnošću i vremenom pre fotografija UV kamerom, pre ponavljanja SPF-a na svaka dva sata, pre nego što je uživanje na suncu dobilo svoj priručnik koji se mora pročitati, pre nego što odlučimo da li ćemo uopšte i leći na ležaljku.

Kad smo kod samopotamnjivača danas…

Stari ritual zahtevao je piling, rukavicu, precizno nanošenje pene, široku garderobu nakon, i izvesnu dozu strpljenja i zen smiraja ako se sutra ne probudimo sa očekivanim rezultatom. Novi talas pokušava da izbriše tu ceremonijalnu nepraktičnost. Danas su dostupni sprejevi, kapi koje se mešaju sa kremama, esencije, prskalice za telo, sve efikasnije no ikad, i vrlo jednostavno za korišćenje. Ideja je da se postepeno dobija željena nijansa, koja se neće toliko primećivati kako bude bledela. U formulama ovih proizvoda su hijaluronska kiselina (kako bez nje), niacinamid, skvalan, antioksidansi. Ovi sastojci mogu kožu nahraniti, ali imajte na umu da hijaluronska kiselina neće DHA proizvod pretvoriti u zaštitu od sunca, niti zameniti SPF. Možda je najveća inovacija to što se sve češće samopotamnjivači ne koriste za posebne prilike, već ulaze u svakodnevnu negu (kapi za samopotamnjivanje koje se dodaju u regularne kreme).

Koliko ga zaista koristimo – raste li potražnja?

Jedinstvena globalna stopa korišćenja ne postoji, a tržišne prognoze ne treba mešati sa procentom korisnika koji proizvod zaista nanose. Ipak, nekoliko podataka pokazuje jasno smer kretanja.

Analiza američkog National Health Interview Survey istraživanja iz 2015. pokazuje da je 17,7 % žena bele kože od 18 do 49 godina koristilo neki oblik tamnjenja bez sunca. Noviji podaci otkrivaju još promena. U SAD je 2024. godine 22 % anketiranih potrošača crne kože koristilo proizvode za samopotamnjivanje, naspram 8 % iz 2022, a među pripadnicima Z generacije ova brojka je dostigla 31 %. Motiv nije nužno želja za samopotamnjivanjem, već se proizvodi koriste radi sjaja, ujednačavanja tona, i naglašavanja efekta negovanog tela. Lookfantastic je tokom prethodne dve godine beležio organski dvocifreni rast, dok najbrže sa polica odlaze sprejevi i pene.

Kratak reality check iz beauty redakcije

Topikalni proizvodi za samopotamnjivanje su razumna opcija za one koji žele preplanuli izgled bez izlaganja UV zracima. Svakako ovo ne menja potrebu za nanošenjem SPF-a, jer boja koju DHA pravi nije zaštita od sunca.

Gde si bila i šta si radila?

Možda nam danas preplanulost više nije signal da je provedeno izvesno vreme na odmoru, da smo na trenutak izašli iz rutine, da je naše telo bilo deo nekog drugog, rasterećenijeg rasporeda. Ipak, ne vidim razlog za osudu u tome što želimo da delujemo preplanuli. Nije mi u redu da nas neko posramljuje ako preferiramo vizuelno drugačiji izgled – naročito ne ako možemo da pronađemo manje štetan način da do njega dođemo.

Pravi napredak, međutim, neće se meriti samo time koliko samopotamnjivač efikasno menja boju naše kože, već kada prestanemo da verujemo da je ’’tamnije zdravije’’, i da svetlija put deluje kao nešto što treba menjati jer ’’nije atraktivno’’ i deluje nedovršeno.
Do tada, verujem da će bronzana bočica ostati simbol savremenog kompromisa koji smo u nekom trenutku napravili: nostalgije za suncem kojem smo se ranije prepuštali bez krivice i previše znanja o tome šta sve zapravo nosi.

Fotografije: Pexels