Nikad nisam bila za novogodišnje rezolucije. Taj famozni 1. januar u mojoj glavi i dalje znači daleko manje od 1. septembra (što je, možda, pitanje za moju terapeutkinju, ali šta sad). Tako ni ovaj dry january zapravo nije osmišljen kao takav. Da budem iskrena, ni te reči mi nisu pale na pamet dok nisam spomenula da bih možda mogla da pišem o tome kako sam silom prilika promenila neke navike, a Jelena izgovorila trendi naziv.
VOLIM ALKOHOL. POSEBNO VOLIM VISKI I PROSECCO (U ZAVISNOSTI OD GODIŠNJEG DOBA). I, DA, NAMERNO SAM BAŠ OVE REČENICE STAVILA U POSEBAN PASUS.
Iako ja volim alkohol, moja koža ga ne voli. Kada sam bila mala, primetila sam da se tati zacrveni obraz uvek na istom mestu, nakon samo nekoliko gutljaja. Ličim na tatu po mnogim stvarima. Između ostalog i po tome da dobro podnosim piće, i po tome da pijem povremeno ali da se ne opijam (mislim da ga nikada nisam videla „pijanog“ iako su leti u kući uvek u frižideru bili roze i pivo). Nažalost, ličim i po tom prokletom crvenilu ali sam ja genetski „pojačan model“ kod kog se to obično crvenilo pre koju godinu razvilo u full blown rozaceu. Dakle, jedna ili dve čaše su sasvim dovoljne da se ne-baš-tako-ljupko zarumenim.
Naravno da zbog toga nisam prestala da pijem ali pošto često spontano prođe i po 2, 3 nedelje da ne popijem ništa, nisam to nikad smatrala nečim čime treba da se bavim. Na kraju krajeva i to moje lice mnogo burnije reaguje na sir ili ne daj bože McDonald’s od kog se ujutro ne samo crvenim već i probudim sa bubuljicama koje nikad u životu nisam imala.
Ipak, decembar je bio paklen. Količina posla i količina evenata (koji takođe spadaju u posao) ostavili su ozbiljan trag na mom licu ali i opštem osećaju. Kada su se stvari stišale, praktično od 1. ili 2. januara jednostavno sam izbacila sve ono što znam da mi ne prija, ne zbog simbolike datuma već zbog toga što sam se, preko noći, našla u miru. Alkohol mi čak i nije bio prioritet na toj listi – gorepomenuti sir je taj mi izaziva apstinencijalne krize, ne viski. Ali nekako se potrefilo da sam u tom zatišju nakon ludnice izbacila i njega.
da li sam doživela prosvetljenje? da li su moji problemi sa kožom, na pr, nakon nekoliko dana, nedelja, čitavog meseca, nestali kao rukom odnešeni? Ne, ne i ne.
Kao prvo, moram da kažem da se jesam osetila bolje vrlo brzo ali to nije nikakvo čudo kad čovek počne redovno da spava i da se hrani onako kako mu odgovara, tj da osluškuje svoje telo na pravi način. Nemam nikakvu nameru da vam prosipam kojekakve metafizičke tvrdnje o povezanosti duha i tela. Osećam se bolje i tačka, ali to ne znači da se osećam kao druga osoba.
Što se ishrane tiče, imala sam i, i dalje imam pomoć, ali o tome ću posebno. Ne radi se o dijeti niti telasnoj metamorfozi iz koje treba da se iz nabundane svilene bube pretvorim u vilinog konjica.
Vrlo dobro znamo, i vi i ja, da su i krupne promene „lake“ na nekoliko nedelja, pogotovo kad vas drži adrenalin. Kada sam se vratila u „normalno“ stanje nakon praznika, pitala sam se da li će mi (nešto) smireni obrazi i generalno dobar osećaj biti dovoljni da se držim onoga što mi odgovara. Ispalo je da je pravi odgovor u tome da se ne razmišlja preterano, nego da se samo radi. Krenula su ponovna motanja po gradu.
u izlascima i na večerama sam počela da pijem limunadu. na genijalan predlog još genijalnije prijateljice (hvala, iva) tu limunadu pijem iz vinske čaše. ispada da je čaša više od pola doživljaja. živeo placebo!
Čaj umesto viskija u kristalnoj čaši stvarno ne dolazi u obzir. Smejem se samoj sebi i razmišljam da li bih pila sok od borovnice da kojim čudom obično pijem crno vino (koje ne podnosim).
Nisam ni primetila da sam na limunadi pregurala januar i skoro ceo februar, a nije da nisam micala od kuće. Nije mi truba kad drugi za istim stolom piju (kažem vam, čaša je čudo!), nije mi ni manje zabavno niti sam počela ranije da odlazim kući ako mi se ne ide. Večere, ćakulanje ili cerekanje jednako su dobri sa i bez alkohola. Za velike žurke ne smem da garantujem pošto ni na jednoj nisam bila u ova dva meseca ali nešto mislim da bi to već bila druga priča. Obrazi su mi definitivno bolji bez alkohola, to potpisujem.
a onda sam na promociji kolekcije koju su za gir napravili saša i marko (čitaj: mates) popila dva koktela.
Lažem, koktela je bilo tri. I naravno da su u pitanju bili viski-kokteli.
Šta se desilo? Suštinski, ništa. Istina, napila sam se kao da sam popila daleko više, valjda zato što sam izgubila kondiciju (hvala dobrim ljudima koji su me spasili zvanja taksija sa Novog Boegrada i dovezli kući). Drastična i potpuno očekivana razlika u odnosu na to kako na mene inače deluje alkohol. Odmah sam osetila da mi obrazi gore što je dokazao i jedan pogled u ogledalo. Osim toga, od sledećeg jutra, sve je bilo po starom. Obrazi mi nisu bili crveniji, glava me nije bolela, nisam bila umorna (a i fakat je da sam baš dobro odspavala). Život je bio isti.
Armagedon je izostao.
Dakle, sa ili bez (umerene količine) alkohola, za mene nema neke razlike. A vi radite kako vam je volja.
