Povezano
Kada smo pokrenuli BURO. Safe Space, nismo znali kakve će nam priče stići. Nismo ni želeli unapred da ih zamišljamo, jer je ideja od početka bila upravo suprotna – ne postoji jedini, „pravi“ način da se govori o bolesti, telu, strahu, lečenju i svemu što dolazi posle dijagnoze.
Stigle su nam priče žena koje su htele da podele svoje iskustvo, ono koje su do sada, možda, čuvale samo za sebe ili za odabrani krug ljudi. Neke su napisane sa distance, neke sa mesta koje još uvek boli, neke su mirne i hladne, a iz nekih kuljaju emocije. Ali, nijedna ne liči na onu drugu.
Danas objavljujemo jednu od priča koja je pristigla, uz saglasnost autorke da je objavimo anonimno. Zahvaljujemo se svima koje su prepoznale BURO. kao prostor na kojem mogu da podele svoja iskustva i osećanja, onako kako to žele.
Možda će se neko u ovim pričama prepoznati, dok će drugima one pomoći da bolje razumeju iskustvo kroz koje nisu prošle.
BURO. Safe Space ostaje otvoren za vaše priče.
BURO. Safe Space: Glasnije od straha
Danas, 7. oktobra 2026, završila sam poslednje zračenje od ukupno šesnaest, nakon dve operacije i šesnaest tura hemoterapije.
Kada sam u novembru prošle godine dobila dijagnozu raka dojke, osećala sam se dobro. Radila sam, jurila, imala snage i planove. Na prvu hemoterapiju otišla sam puna energije maltene trčkarajući, a iz bolnice izašla vukući noge, dakle težak bolesnik. Tad sam počela da shvatam šta mi se dešava. To mi je i najteže padalo i zbunjivalo me, terapija koja treba da leči istovremeno čini da se osećam bolesnije nego pre nje.
I tada su mi pomagale male, obične stvari. Da ustanem iz kreveta. Iseckam šargarepu. Odgovorim na poruku. Čitam u stolici umesto da ležim. Izađem napolje, nekad deset minuta, nekad pola sata, koliko mogu. Nisu svi dani bili isti. Učila sam da prihvatim i ono malo što tog dana mogu da uradim. Vratila sam se crtanju, to me je ponekad radovalo i odvlačilo misli. Ove dijagnoze plašila sam se mnogo pre nego što sam je dobila. Moja baka i mamina mlađa sestra umrle su od raka dojke. Godinama sam strahovala za mamu, srećom ona danas ima 73 godine, rumene obraze i brdo energije. Negde usput, strah za nju pretvorio se u strah za mene, a posebno kada je moj život postao rolerkoster: razvod, samostalno roditeljstvo u Srbiji, mala plata, kirija, promene poslova, pa prilika za posao u Nemačkoj. Nova država, strani jezik, novi početak.
Ipak, najteže mi je bilo što sam otišla bez dece.
Njihov otac nije dao saglasnost da se presele sa mnom. Do tada se nikada nismo tako razdvajali. Posle razvoda živeli su sa mnom, a sada sam njihova jutra, povratke iz škole i odlaske na spavanje pratila preko ekrana. Taj bol išao je sa mnom na posao i vraćao se sa mnom u prazan stan. Prijavljivala sam se za službena putovanja u regionu jer su mi davala priliku da svratim u Srbiju i zagrlim ih.
Ne znam kakvu je ulogu taj dugotrajni stres imao u mom zdravlju ali znam koliko me je iscrpljivao i koliko mi je tokom lečenja bilo potrebno da sačuvam i telo i mir.
Bolest mi je pokazala mnogo toga o ljudima. U Nemačkoj sam srela zdravstvene radnike zbog kojih sam se osećala kao čovek o kojem neko brine. Porodica i prijatelji zvali su, pisali i dolazili na smenu. Njihova podrška imala je sasvim konkretan oblik: prisustvo, razgovor, pomoć, osećaj da nisam sama.
Bilo je i onih od kojih sam očekivala podršku, a dobijala dodatni pritisak. Odnos sa ocem moje dece ostao je težak i tokom terapija. To je deo ove priče koji ne želim da prećutim, jer znam da nisam jedina žena koja uz bolest nosi i takav teret.
Onda sam, usred svega, izgovorila nešto što mi ranije nije ni padalo na pamet: „Sad sam ja na prvom mestu. Javiću se kada ozdravim i oporavim se.“
Otprilike ubrzo nakon toga, tokom leta okolnosti su se promenile i deca su došla kod mene. Sreći mojoj nije bilo kraja. Posle toliko video-poziva i letenja svakog meseca iz države u državu, ponovo smo bili u istom domu. Ponekad mislim da sam morala da se razbolim da bih nešto naučila. Ali iz ovog iskustva sigurno sam promenila perspektivu i naučila da i ja imam pravo na brigu, odmor i granice. Da ne moram stalno da izdržavam sve.
Ovog novembra planiram povratak na posao. Nastavljam da gradim život sa svojom decom u kojem ima mesta za školu i posao, ali i za kuvanje, sport, knjige, familiju, prijatelje, odmor i zabavu. Još ima oporavka preda mnom. Ne očekujem od sebe da budem ona stara. Želim da nastavim sa psihoterapijom, da prihvatam pomoć i čuvam svoj mir. A danas želim da budem tu, sa svojom decom, i osetim koliko mi znači ovaj običan dan.