Iva Kosanović o trčanju: Put koji počinje verom

Njena trkačka priča ne počinje ambicijom da bude profesionalna trkačica, niti željom da dominira društvenim mrežama, za nju je trčanje samo čista potreba za kretanjem, radoznalošću. Iva Kosanović je primer koliko zahvalnost, strpljenje i vera u sebe i u proces mogu da odvedu daleko, ako je namera iskrena i posvećena.

Svaki trkač ikad, dobio je taj unutrašnji impuls da potrči, taj isti impuls vodio je i Ivu Kosanović, korak po korak – od solo treninga bez plana i mentora, preko ulaska u klub Crvena Zvezda i usvajanja timske discipline, pa sve do poziva za reprezentaciju i učešća na Nike After Dark Tour-u u Londonu, globalnoj seriji noćnih trka koje povezuju trkačice širom sveta, slave žene u trčanju i pružaju jedinstveno iskustvo pod zvezdama.

Sa njom smo pričali o počecima bez garancije, o tankoj liniji između discipline i opsesije, o trčanju kao terapiji za svaki životni segment i o tome zašto su medalje najmanje važne stvari koje sport može da nam donese.

BURO: Spontano si krenula da trčiš, kako danas, kao profesionalna trkačica, gledaš na svoj početak?

Iva Kosanović: Pre svega, krenula bih sa tim da i dalje ne smatram sebe profesionalnom trkačicom. Mnogo još ima da se radi kako bih došla do tog nivoa, ali to svakako jeste cilj i nešto čemu težim. Na svoje početke ću uvek gledati sa zadovoljstvom i ponosom, jer da je ta verzija mene odustala, nikada ne bih bila ovde gde jesam. Prema tim počecima najviše osećam zahvalnost.

BURO: Dve godine si trenirala potpuno sama. Kako izgleda proces kada sam sebi postavljaš ciljeve, grešiš, napreduješ i učiš “u hodu”? I da li bi ponovo sve isto ili bi početnicima savetovala da se ranije uključe u klub ili pronađu trenera?

Iva Kosanović: Krenula sam potpuno spontano i nisam imala pojma šta radim, ali upravo ta činjenica sve čini još posebnijim. Trening po trening sam učila šta je ispravno, a šta ne, i nisam se plašila da eksperimentišem. Mislim da mi je to donelo najveći napredak.

Da li bih sve ponovo isto? Da, jer me je to oblikovalo. Što se trenera tiče, naravno, može biti od velike pomoći da imate stručnu osobu uz sebe. Samo treba biti jako oprezan, jer je na internetu sve više ljudi koji se predstavljaju kao treneri, a daleko su od toga.

BURO: Šta ti je donela odluka da pređeš u profesionalniji sistem, rad sa trenerom, tim Zvezde, nova disciplina?

Iva Kosanović: Odluka da pređem u Zvezdu mi je donela mnogo lepih stvari. Pre svega, ekipu divnih ljudi i trkača uz koje je svaki trening lakše prebroditi i sa kojima na svakom treningu izvlačimo maksimum jedni iz drugih. Donela mi je jasnu strukturu i plan treninga, tako da više nisam zadužena da o tome razmišljam. Na svakom treningu sam fokusirana na to da uradim ono što je zadato.

BURO: Kako si čula za Nike After Dark Tour i kada ti je to postalo više od obične prijave za trku?

Iva Kosanović: Za Nike After Dark sam čula kroz Nike zajednicu i kako se događaj približavao, shvatila sam da je u pitanju mnogo više od rezultata i vremena. Ova trka me je podsetila na razloge zbog kojih trčim: zbog energije, zajedništva i osećaja slobode. Pomogla mi je da fokus sa samih brojki vratim i na ostale čari koje trčanje nosi.

BURO: Kako izgleda trenutak kada iz solo treniranja dobiješ poziv za reprezentaciju?

Iva Kosanović: Osećaj poziva za reprezentaciju je neverovatan i teško ga je opisati rečima. Mislim da je san svakog sportiste da jednog dana ima priliku da predstavlja svoju zemlju. Poziv nije došao direktno iz solo trčanja, već oko dva meseca nakon što sam postala član Zvezde. Veliku zaslugu imaju moji treneri koji su mi pomogli da dođem u tu poziciju i na tome ću im zauvek biti zahvalna.

BURO: Učešće na Nike After Dark Tour-u u Londonu može se nazvati krunom tvoje godine. Šta ti je ta trka pokazala?

Iva Kosanović: Ova trka mi je pokazala da zaista mogu sve ako verujem. Došla je nakon perioda koji me je jako iscrpeo i imala sam dosta treme. Ipak, odlučila sam da verujem u svoj trud i treninge koje sam prošla. Trka je na kraju prošla mnogo bolje nego što sam očekivala i dala mi je snažan mentalni podstrek, podsetivši me koliko je važno da verujem u sebe.

BURO: Trčanje po kiši, vetru i mraku zvuči brutalno. Kako izgleda ta “noćna borba”?

Iva Kosanović: Zvuči brutalno i bilo je. London krajem novembra, oko 7-8 uveče, temperatura oko 2 stepena. Delovi staze su bili unutra, delovi napolju, sa velikim temperaturnim razlikama. Ipak, već posle drugog ili trećeg kilometra energija publike i ostalih trkačica je nadjačala hladnoću i ostalo je samo uživanje i fokus.

BURO: U kojoj opremi si trčala i koliko ona utiče na samo iskustvo?

Iva Kosanović: Nosila sam šorc i majicu kratkih rukava, a najveću razliku su napravile rukavice i traka za glavu. Navikla sam da malo istrpim hladnoću na početku. Patike su definitivno najbitniji deo opreme – one mogu učiniti svaki korak laganim ili bolnim. Oprema u kojoj se trči pravi ogromnu razliku, jer svaka nelagodnost u trci postaje još izraženija i utiče i na psihu.

BURO: Koju Nike opremu najčešće nosiš na svakodnevnim treninzima?

Iva Kosanović: Najčešće nosim Nike Pro šorceve jer su mi najudobniji – skupljam ih u svim bojama. Gore su obično Nike Dri-FIT majice, uz duks ili šuškavac kada je hladno. Patike koje mi najviše odgovaraju su Nike Pegasus – u njima sam počela da trčim i ostala sam im verna.

BURO: Koji bi bio tvoj savet za početnike kada je oprema u pitanju?

Iva Kosanović: Najviše pažnje treba posvetiti izboru patika. Sve ostalo je manje bitno. Nema potrebe da se odmah ulaže u skupe dodatke i gedžete. Dobre patike koje odgovaraju stopalu i stilu trčanja su ključne za udobnost i prevenciju povreda. Najvažnije je zavoleti trčanje i biti dosledan – ostali dodaci mogu doći kasnije.

BURO: Tvoj progres je bio postepen i dosledan. Kako se gradi takav mindset?

Iva Kosanović: Niko ne napreduje preko noći, čak i kada taj deo procesa ne vidimo. Neko napreduje brže, neko sporije, ali verujem da se trud uvek isplati. Ne mora svaki trening biti savršen, važno je da se pojaviš i daš maksimum u tom trenutku.

BURO: Šta ti je trčanje donelo van sportskih rezultata?

Iva Kosanović: Medalje su najmanje bitna stvar koju mi je trčanje donelo. Donelo mi je samodisciplinu, samopouzdanje i vreme koje posvećujem sebi. Kada sebi dokažeš da nešto možeš, tuđe mišljenje teže može da te poljulja. Trčanje je za mene i fizička i mentalna terapija.

BURO: Kako praviš razliku između discipline i opsesije?

Iva Kosanović: Linija je mnogo tanja nego što deluje. Želja za napretkom može biti mač sa dve oštrice. Važno je shvatiti da je adekvatan odmor podjednako bitan kao i trening. Disciplina to zna, opsesija često zamuti vid.

BURO: Kako vidiš svoje naredne ciljeve?

Iva Kosanović: Najveći cilj mi je da nastavim da uživam u onome što radim. Još uvek tražim distancu koja mi najviše odgovara. Volela bih da se oprobam i u maratonu, ali za to ima vremena.

BURO: Možeš li reći da ti je trčanje promenilo život i kako ga uklapaš sa ostalim obavezama?

Iva Kosanović: Da, bez razmišljanja – da. Nije uvek lako uklopiti sve obaveze, ali dobra organizacija i planiranje su ključni. Sve zapisujem i trudim se da rešavam stvari korak po korak. Nije uvek savršeno, ali definitivno vredi.

Foto: Nike After Dark Tour; Rastko Surdić