Zanat na ivici nestanka: Šta znači biti jedan od poslednjih jorgandžija?

Zima i detinjstvo imaju jedan zajednički imenitelj, miris topline pod starim jorganima. Oni teški, šareni, ručno šiveni jorgani koji su nekada krasili domove malih i velikih porodica, nosili su sa sobom i težinu i mir, ali i posebnu čaroliju koju današnji materijali ne uspevaju da ponove. Pod njima je bilo teško otvoriti oči kada sunce izađe jer je upravo ta neponovljiva težina grejala je više i od zagrljaja. A možda nam je ta „težina“ značila toliko baš zato što je čuvala sećanja i pričala priče mnogih generacija pre nas koji su se pod njima sakrivali od zime i pronalazili sigurnost.

Danas, kada pokrivači postaju sve lakši, praktičniji, uniformisani (da ne kažemo da su svi, isti), u njima kao da nestaje neuhvatljiv komad tradicije. Neki možda ne primećuju tu razliku. Ali, oni koji pamte, osećaju razliku odmah. Kao da ova nova toplina upozorava na vreme koje je prošlo.

Od tradicije ostala je kap

U srcu Beograda, još uvek postoji jedan čovek koji se trudi da održava tu tradiciju. Predrag Janković je poslednji ručni jorgandžija u gradu, naslednik zanata koji je nekada bio čuven: pre Drugog svetskog rata i decenijama posle, u prestonici je radilo preko četiri stotine majstora jorgana. Danas, zaboravljeno, umetničko i zanatsko umeće preživljava u njegovoj maloj radionici.

„Ljudi su se udaljili od tradicije“, kaže Predrag dok rukama prolazi kroz materijal. „Ovaj posao sam nasledio od svog dede i 2005. potpuno ga preuzeo. Dok je deda radio, čekalo se i mesec i po, ponekad dva, da bi ljudi došli na red. Sada se čeka samo onoliko koliko je potrebno da se porudžbina završi, kad je bude.“

Dugovečnost ovog zanata ne meri se samo brojem izrađenih jorgana, već trudom koju majstor unese u izradu. Period nekada i sada ne može se i ne treba se porediti. Nekada je posao bio izvanredan po obimu, sada je, kako Predrag kaže, „kap u moru onoga što je nekada postojalo.“

Majstor i materijal

Predrag ne pravi samo nove jorgane on obnavlja stare: vunene, pamučne i perjane, vraća im godinama izgubljeni sjaj. Cena, priznaje, ne može da se takmiči sa masovno proizvedenim jorganima, ali ni kvalitet i vek trajanja ne mogu se meriti novcem. Njegov ručni jorgan može da traje i do trideset, četrdeset godina, da se prenosi na generacije. „Novi jorgani se sada mogu kupiti za nekoliko hiljada dinara, ali materijal je loš, a životni vek kratak. Moji jorgani traju decenijama.“

Prednost ručne izrade je potpuna sloboda. Svaki jorgan, jastuk, pa čak i dušek može biti izrađen po meri. „Sve radim ručno. Samo navlake šijem na mašini. Češljanje vune, detalji, presvlačenje, sve je rukotvorina.“

Fenomen poslednjeg zanata

Njegove mušterije su uglavnom starije generacije, one koje pamte vreme kada se zanat cenio i kada je njegovo očuvanje bilo obaveza.

Predrag se ne razume u marketing, ali interes medija za njegov rad je, kako kaže – sve veći. „Više puta sam bio u novinama, na televiziji, ali to nije povećalo broj mušterija. Ljudi dolaze jer sam poslednji ručni jorgandžija u Beogradu, fenomen više nego zanatlija.“

Pitali smo ga da li se boji dana kada će morati da zatvori radnju. „Onog momenta kada prestane da bude profitabilno, moraću da zatvorim. Teško je sada oceniti, ali ako ne mogu da budem rentabilan – moraću.“

Mala radionica i veliki komad istorije

Njegova radionica je mala i skromna. Jedna soba, veliki sto za sečenje materijala, pregršt punih jorgana, mesto za uzimanje mera. U uglu šivaća mašina, fiksni telefon, radio sa muzikom i kalendar na zidu.

Skromno, a opet potpuno ispunjeno istorijom i tradicijom.

U svetu gde brzina uzima svoj danak, Predrag Janković čuva toplinu prošlih vremena. Kroz jorgane, materijale, priče i uspomene. Posmatrajući ga, imala sam osećaj kao da u njegovim rukama i zima i detinjstvo ostaju zauvek povezani u jednom teškom, šarenom, ručno izrađenom jorganu.

Foto: BURO.