Kako je kič prateća pojava masovne kulture, moguće je i da se neki primerak nađe u našoj fioci. Njihova opasnost po društvo i kulturu koju stvaramo daleko je manja od kiča koji se danas plasira na drugim mestima.
Svako veće sređivanje kuće, iznenadi me količinom uspomena koje čuvam. Dobar deo imovine je uspomena na nekog ili na nešto. Sentimentalna priroda čini da mi odlaganje i pakovanje šolja, slika i ukrasa bude kao Sizifov posao. Toliko naviknuta na njih, više im ne prepoznajem ni boju ni oblik. Kažu da stvari ne vidimo kada su nam previše poznate ili kad ih ne poznajemo uopšte.
Sve previše blisko izgubi svoju prvobitnu strukturu i pretvori se u bezobličan oblik emocije koju nosi. Sve te sitnice koje čine inventar života.
Pošto sam se odlučila za veliko sređivaje, počele su da izranjaju stvari iz najudaljenijih polica, one koje čuvaš, ali ih ne gledaš. Popunjavaju praznine našeg unutrašnjeg prostora, dok zauzamaju spoljašnji.
Nisu mi se čistile i pakovale sve te stvari, pa sam rešila da ih ovaj put pogledam iz drugog ugla. Kao da ih prvi put vidim. Želela sam da ih iznova ocenim, koliko je moguće objektivno, sa svim znanjem koje sam stekla, kao i ukusom koji se sa tim znanjem formirao. I mada su godine mnoge uspomene odnele bez traga, količina novih uporno nalazi put do moje kuće i srca.
Najstarije relikvije su izronile, one koje neupitno drže tron u svetilištu uspomena. To su šolja sa kravicom Lino Lada, lavić iz kolekcije Kinder jaja, riba od murano stakla i reprodukcija slike „Kićenje neveste“ Paje Jovanovića. Pokušavam da ih zamislim u izlogu neke prodavnice, da kroz staklo koje me štiti od uspomena sagledam kolekciju ovih predmeta i zapitam se da li bi ih sada kupila.
Memories, foto: Pinterest
Gledam šolju, lava, ribu i sliku. Iskreno – nigde veze. Ne mogu ni da zamislim prodavnicu koja bi sve to zajedno prodavala. Šolja je praktična i simpatična, međutim ako gledam sa distance, kravica deluje naivno, sa rumenim obrazima i cvećem na glavi. Ni keramika nije čisto bela, vuče na sivoplavu. Pošto volim šolje, verovatno bih je uzela, nije loša je za čaj. Nisam ljubitelj staklenih stvari od kako sam mnoge u delovima skupljala. Jedinstveno po svojoj strukturi i izgledu, Murano staklo je ipak staklo. Krhko i lomljivo. Tehnika izrade ovog stakla bila je strogo čuvana tajna, na ostrvu Murano u Venecijanskoj laguni. Međutim tajna je otkrivena, proširena, pa je ta dekoracija lako stigla i do nas.
Gledam ukrasnu ribu i ne mogu se oduprem asocijaciji o ribi na suvom, motiv je previše jak. Ako izuzmem svoju fascinaciju ovim predmetom u svom detinjstvu, ne vidim gde bi se u enterijeru sada uklopila. Deluje mi pomalo pretenciozno, više pripada muzeju stakla nego dnevnoj sobi.
Lavić iz Kinder jajeta u zelenom kombinezonu pokazuje mišiće, staje u dlan. Zanimljivo je da je od cele kolekcije, njih deset, u životu ostao samo taj. On je bio poslednji koji je nedostajao. Da li je slučajnost što je bio poklon od prvog momka (verujem da nije), tako da je lavić amnestiran bez obzira ne nedostatak kolekcije u koju bi se danas uklopio. Sada predstavlja značaj drugih ljudi u našim životima.
Reprodukcija čuvene Pajine slike može se smatrati mejnstrimom i bledom kopijom, posebno ako se uporedi sa originalom (koji se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu). Ram je plastičan, boje su blede, mali format. Kako smo pripadali nekadašnjoj srednjoj klasi, ne mogu da zamislim da u našoj ili sličnoj kući visi ovakva ili slična umetnina. Ipak, svaka replika vrhunske umetnosti smatra se za ultimativni kič, pa tako i „Kićenje neveste“. Sve što se oslanja na umetnost i pokušava da je imitira, u neku ruku jeste kič. Ipak, ova slika se ubraja u deo našeg kulturnog nasleđa a njegovo očuvanje ima doživotni imunitet.
Za većinu uspomena koje imam, zaslužni su moji roditelji i vreme u kome smo živeli. Danas bi se te stvari teško uklopile u nove trendove, neke su možda po svim merilima kič. Da ne bude zabune (zbog prečestog koriščenja) kič je niskovredno stvaralaštvo sa umetničkim pretenzijama i ciljem dostupnosti što širem krugu ljudi. Kako je kič prateća pojava masovne kulture, moguće je i da se neki primerak nađe u našoj fioci. Njihova opasnost po društvo i kulturu koju stvaramo daleko je manja od kiča koji se danas plasira na drugim mestima.
Kada pogledam, predmeti iz moje kolekcije nikako se ne slažu jedni sa drugima, a ipak imaju nešto zajedničko. Lepotu koje samo dečije oko može da vidi i toplinu bezbrižnih dana. Neprocenjivu vrednost dugo željenog predmeta koji ne služi ničemu, osim da nas raduje. Toplina se razliva po meni sa sećanjem na trenutak kada sam ih dobila. Taj trenutak, to je čista sreća, a sreća je i dalje vrhunska umetnost.