Kišobrandžijka iz Balkanske: Istorija jednog zanata i tri generacije žena
Beograd nisu samo nove zgrade, već i male stvari koje se brižno čuvaju i popravljaju
U Balkanskoj ulici sve nekako vuče na tradiciju. Ona je po svom izgledu strma, neretko bučna, ljudi su stalno u pokretu, a ona kao da i sama pokušava da se otme vremenu i prilagodi se modernom svetu. I baš zato je važno to što se u njoj nalazi mala radnja koja prkosi logici ovog našeg užurbanog grada, kišobrandžijska radnja, koja je još uvek živa, ali krhka.
Ovo je priča o zanatu koji se više ne isplati, ali se ne napušta. O poslu koji vlasnici ne rade zbog zarade, već zbog osećaja da bi njihov nestanak značio još jedno brisanje vremena koje je nekada bilo. I o Tatjani Živković koja je taj posao nasledila, iako su joj čitav život govorili da to ne treba da radi.
Radnja je otvorena 1969. godine. Njena majka, Ljubinka, tada dolazi iz fabrike u kojoj su se izrađivali svileni kombinezoni. Bila je kontrolor i šef, deo sistema koji je funkcionisao drugačije nego fabrike danas, sporije, ali sa jasnim pravilima i poštovanjem zanata uz dozu strogoće. U istoj fabrici sklapali su se i kišobrani, što će se kasnije ispostaviti kao presudno.
Već tada je bilo jasno da Ljubinka nije žena koja će čekati da joj se život sam dogodi. U ranim dvadesetim sugerisano joj je da otvori sopstvenu radnju. Delovala je borbeno, samostalno, kao neko ko ume da nosi odgovornost. Prilika se pojavljuje u Višnjićevoj ulici, gde otvara radnju. Uz pomoć ljudi, uspeva da dobije lokal. Počinje bez ičega, bez kapitala, bez zaliha materijala, ali sa znanjem i upornošću.
Kišobrani u to vreme nisu posmatrani kao potrošna roba. Njihova izrada podrazumevala je planiranje, nabavku kvalitetnih i dugotrajnih delova, strpljenje u izradi. Delovi ni tada nisu mogli da se kupe u Srbiji. Sve se dovozilo iz drugih delova Jugoslavije ili iz Italije. Njena majka je sama išla po materijal, vraćala se sa platnima, birala teksture i boje. Kišobran se tada nije kupovao da bi trajao jednu sezonu, kupovao se da bi se popravljao, osvežavao i trajao generacijama.
Interesantno je i to da se nekad nije menjao čitav kišobran nego samo presvlake. Kada bi vam jedan dezen dosadio, niste bacali sve. Birali ste novi dezen i platno. Vlasnica današnje radnje i naša sagovornica Tatjana Živković objašnjava da je njena majka nekada od tri zamenjene presvlake mogla je da se pokrije kompletna mesečna računica radnje. Danas, da bi ona pokrila troškove radnje mora da radi i do deset puta više posla koji pritom gotovo da ne postoji.
U to vreme, ako bi mama uradila tri presvlake, imala bi dovoljno da isplati sve troškove radnje. Meni danas treba 20 ili 30 presvlaka da bih pokrila troškove. A toliko posla nema.
Tatjana je odrasla uz kišobrane. Radnja je za nju bila kao drugi dom, a zanat nešto što se podrazumevalo, ali se nije romantizovalo. Imala je nepune tri godine kada je radnja otvorena. Zvuk mašina, metalne žice, različita platna, to je bio ambijent njenog detinjstva. Radilo se od ujutru do uveče… Ipak, nejna majka nikada nije želela da ona nastavi tradiciju.
Moja majka je uvek pričala da nisam za ovaj posao i da ne treba njime da se bavim. Ja se nisam dala. Oduvek sam imala inat i ljubav prema ovom zanatu.
Postojao je pokušaj i drugačijeg životnog puta. Farmacija, studije, ideja o životu koji nije vezan za jednu radnju i stalnu borbu sa računima. Ali devedesete godine prekidaju kontinuitet. Smrt ujaka 1991. godine ruši planove koji su tek počeli da se oblikuju. Vremena devedesetih su bila izazovna sama po sebi. Povratak zanatu tada više ne deluje kao korak unazad, već kao jedino mesto koje ima smisla. Njeno potpuno preuzimanje posla dolazi 2001. godine, nakon smrti oca. Od tog trenutka, radnja više nije porodična priča, ona postaje njena i majčina lična odgovornost.
Kišobrani koji su preživeli rat, inflaciju i raspad Jugoslavije
Ovaj posao je, kako kaže, preživeo ratove, inflaciju i raspad države. Ali ono što ga je održalo nije tržište, već ljubav. Njena majka je još devedesetih želela da zatvori radnju. Ona nije dozvolila. U tom odbijanju da se stavi tačka nalazi se ključ čitave priče.
Kasnije, njene dve ćerke nisu dozvolile da radnja nestane. 2019. godine kada je država uzela nazad lokal u kojem je radnja bila smeštena pedeset godina, a novi prostor nikada nisu uspeli da dobiju. Opcije su bile jednostavne i okrutne: ili pronaći novi lokal i plaćati kiriju, ili zatvoriti sve. Tatjana je tada bila na ivici da odustane. Ipak, eto je i danas, radnja opstaje, i dalje vođena istom ljubavlju i snagom ženske volje i upornosti.
Na kraju, lokacija se jeste promenila nakon toliko godina, ali suština je ipak uspela da se sačuva. Pedeset godina radnja je bila na istom mestu, od 1969. do 2019. godine. Kada je morala da se preseli, kada je Tatjana prvi put ozbiljno pomislila da odustane. Nisu joj dale njene dve ćerke. Dve devojke koje su odrasle uz istu tu priču, uz isti taj zvuk popravljanja.
Danas se radnja održava gotovo isključivo zahvaljujući porodici. Svi rade dodatne, privatne poslove. Svi iz sopstvenih džepova dopunjuju ono što zanat više ne može da izdrži sam. Ovo nije posao koji hrani porodicu, ovo je posao koji porodica hrani.
Ko danas popravlja kišobrane?
Danas, mušterije nisu slučajne. To nisu ljudi koji ne mogu da priušte novo. To su ljudi koji biraju da zadrže staro. Zbog kvaliteta, zbog uspomena, zbog osećaja da stvari nisu samo stvari, svako ima svoje porive. Dolaze oni koji primećuju detalje, koji cene trajanje i možda ne vole izraz potrošna roba.
Kod nas ne dolaze ljudi koji ne mogu da priušte novi kišobran, već oni koji žele da zadrže svoju stvar.
Kroz radnju su prolazili glumci, javne ličnosti, pa čak i članovi kraljevske porodice. Dolaze i stranci, kada čuju da u Beogradu još postoji neko ko popravlja kišobrane.
Nekada su postojale i druge kišobrandžije. Poznavali su se međusobno, pomagali. Neki su se bavili izradom novih, ručnih kišobrana, dok je ova radnja uvek imala i opciju popravke i zamene delova. Danas je popravka kišobrana nemoguća misija. Delovi se ne prodaju odvojeno odavno. Materijali su lošiji ili nisu namenjeni za kišobrane. Novi kišobrani su često toliko jeftini i nema mnogo smisla popravljati ih.
Zato se danas u njihovoj radnji prodaju samo remontovani primerci, neki stari decenijama, oni za koje porodica može da garantuje svojim imenom.
Budućnost radnje nije po prvi put neizvesna. Ali, ako Tatjana ne bude mogla više da je održava, moraće da je zatvori. Ipak, dok u ovom gradu postoji makar jedna osoba koja veruje da stvari zaslužuju drugu šansu, radnja opstaje kao dokaz da upornost i ljubav ovih žena ima smisla. Dakle, Beograd nije samo grad u kom se priča o novim zgradama i velikim planovima, priča se malo i o malim stvarima koje neko brižno čuva i popravljа.
Foto: Ivana Kordić