FEBRUAR 2026: Merkur i Venera u Ribama

Ukratko, sled događaja skoro svake godine ide ovako: kako Sunce i prateće planete tamo u decembru, ugaze u Jarca, stvori se enormni (unutrašnji i spoljašnji) pritisak na dušu i psihu koji se dan po dan graduirano pojačava skoro do pucanja sve do nove godine, gde sve morate sami i gde ste nezamenjivi, jedino vi prozvani i moćni da sredite sve dileme i probleme, superman and superwoman indeed, da biste zasluženo zaradili tih par dana oko nove godine, gde kao živite isforsiranu euforiju, lakoću, idilu i predah, te se onda nastavlja ta bilo mučna ili besomučna agonija novih pritisaka, koji postepenim pojačavanjem intenziteta, sve do ulaska Sunca i pratećih planeta u znak Vodolije, umesto olakšanja, upadnu u centrifuge, te se stvari i događaji počnu dešavati još bržim, luđim, (ne)podnošljivijim tempom koji čak ne možete ni da ispratite, a kamoli da objasnite, ni sebi, ni drugima, šta se sve izdešavalo (in the blink of the eye), da biste kad i prva pleneta zakorači u znak Ribe, tek prvi put posle ko zna koliko vremena, istinski uspeli samo da udahnete, zastanete i promislite i da se zapitate kako ste uopšte. Taj trenutak pauze kad udahnete i osvestite da ste samo živo biće na ovoj ponekad prebrzoj i urnebesnoj planeti, u trenutku pokrene ogromnu empatiju prema samima sebi i veoma je izvesno da ćete posle svih preživljenih zemljotresa, srcotresa, uragana, cunamija, jedva zastati nad sobom i pokušati da se saberete na sekund, al’ je izvesnije da ćete se samo rasplakati i raspasti. Na komadiće. Paramparčad. Kao staklo. Na sopstvene fraktale. Ali sasvim je dozvoljeno da se pri samom ulasku Merkura u Ribe (6. februar), onako momački isplačete nad svojim izmučenim bićem, posle sveg grinding and hustling rvanja sa životom i million svakodnevnih sitnica i zahteva koji ne mogu da čekaju. I ne, vi niste depresivni, vi ste u PTSD od sopstvenog života, gde ste preosetljivi i na nano potrese, sad prodrmani giga potresima, doživljavate iznova eho traume i sve to u jednom dahu, gde vam vaša duša poručuje da ili ćete dozvoliti sebi da samo stanete, dišete, plačete i osetite to rasulo i unutrašnju dezintegraciju, te dozvolite sebi bar nakratko otpuštanje kontrole, ili ukoliko zanemarite i ovaj upečatljivi vrisak vaše duše i nastavite sa onim “mogu ja sve sama”, i “new year-new me”, samoobmanama, dovešćete sebe u situaciju pucanja tankog leda ispod vas, gde vas život zaista konkretno usporava, ako ne milom onda silom (da ne preciziram ovde koje metode tada Kosmos koristi, smislite sami njegovu svetu intervenciju).

Intenzivno, intenzivnije, februar 2026.

Jer sve i da ne pratite astrologiju i da vas ne zanima da se pored svega još i time opterećujete, kao ljudsko biće osećate da se dešava previše svega u isto vreme. Everything, everywhere. All at once. A naš mili nervni sistem, kao teški mučenik, ne samo da je preopterećen, nego izmučen, prestimulisan, zasićen, numbiran, utišan, postiđen, da ne može ni da da mig, da je previše, a tek je početak godine, u nalazimo se u najintenzivnijem mesecu godine. Te smo imali stelijum planeta u svetoj inicijaciji sa Plutonom u Vodoliji (link – ovde), te pun mesec u Lavu (1. februara), te je 4. februara i dispozitor svih tih planeta u Vodoliji krenuo direktno i dodatno ubrzao stvari ubacivši u 7. brzinu, te nas čeka konačni ulazak Saturna u Ovna (14. februar), pa konjukcija sa Neptunom (20. februar), pa na sve to mlad mesec i solarna eklipsa u Vodoliji (17. februar), i na sve to, retrogradni Merkur u Ribama od 26. februara. Intenzivno, intenzivnije, februar 2026. Od ovog može da se rikne.

I zato smo sad usled svega ovoga, na tik, na dodir da usled ovako prenadraženog nervnog sistema, ala ”malko mi već popušta izolacija na živcima”, samo čujemo neki stih, pesmu, staru notu, ili osetimo miris koji nas teleportuje negde u prošlost i natera da se samo raspadnemo. Briznemo u plač. Osetimo da smo ljudska bića, a ne roboti. Osetimo i čujemo krik sopstvene duše, za nama i našom prisutnošću. Jer predugo smo vozili na autopilotu. Vozili po tuđim zahtevima, merama, aršinima. Bivali u tuđoj gravitacionoj sili, tuđim inercijama, tuđim uputstvima i komandama. Vodjeni sa imperativima spolja, vođeni deadline-ovima, “mora ovo, pa mora ono”, gde smo svoje istinske potrebe stavljali pod tepih. A postao golem tepih, planina reklo bi se.

A Merkur u znaku Riba koji je ušao 6. februara, nam nudi taj poslednji triger i priliku da se vratimo sebi. Da se setimo da, ako naša ljubav i milost ne uključuju nas, nisu potpune.

Da se setimo da, ako nas nema na našoj to do (uraditi) listi, nešto definitivno ne radimo dobro, niti je to onda naša lista at all. Zato sad jedna pesma, stih u prolazu, sećanje na san, podsvesno bude tu čežnju duše za samim sobom. Čežnju duše za sopstvenom tišinom. Čežnju za starim nekim davnim, možda dalekim ja. Čežnju duše za “praznim hodom”. Čežnju duše za dodir sa Bogom u sebi. Ovaj Merkur nas sedira i kao pod nekom anestezijom stavlja u neko stanje “međ javom i međ snom”, theta stanje svesti, gde se sećamo kao kroz maglu svega što nam istinski nedostaje. Onog nasušnog. Onog bez čega ne možemo. I shvatamo, da je sve bio privid i iluzija. I uspeh. I ciljevi. I Sloboda. I osećaj da znamo šta radimo. I osećaj da znamo šta želimo. I osećaj da napredujemo i da znamo kuda idemo. Da je sve iluzija. I da je svaki napredak, zapravo potpuni bespovrat. Taj osećaj da se više nikad nećemo vratiti u to prethodno sad, čine da shvatimo vrednost sadašnjeg momenta. I da naš život u jednom momentu postane samo hrpa propuštenih sadašnjih momenata u koje nismo dovoljno duboko zaronili da bismo osetili sadašnjost. Sebe, ovde i sad. Osetili stvarnost. Da svedočimo sebe u sadašnjem momentu, nego smo sve vreme bili zaslepljeni povezom obuzetosti i anksioznosti za sutra, vođeni ehom zastrašenosti od prošlosti. A kao da propustismo da vidimo da svaki sledeći trenutak u koji smo revnosno utkali strepnju i natočili ga neizvesnošću od sutra, je doneo samo to sutra, koje u sebi nije imalo ni trunku nesigurnosti i neizvesnosti, jer bi ih mi samo pomerili i projektovali na sledeće sutra, odlažući neprestano to sad. I tako najednom, čujemo neku pesmu, kao ja ovih dana “Ringišpil” od Đoleta Balaševića, koja zavrti sve. Tako da sve prosto stane, postane nevažno. I srce na trenutke prolupa jače, pa iskoči iz ritma. Da se izolovano pojača i čuje samo taj jedan stih “bez tebe, drveni konjići tužno stoje”… i zaustavi, ma sruši se sve.

Kao da se i vaš život vrteo u krug, bez vašeg “svesnog” prisustva.

Bilo da su ti konjići uspomena na vaše detinjstvo, na te bezazlene, nekad radosne nasmejane vas, ničim izazvano srećne vas i na bezbrižne dane… Bilo da su ti konjići ono što vas najviše pokreće, što vas čini da ste odista živi, sve od jednom počinje da ukazuje šta je to zaista važno i oko čega se sve okreće. Odjednom zastanete i samo se setite tog nekog, tog nečeg, tih starih dalekih vas. I onda vas već u sledećoj pesmi, nadalje pokopa, u “Ma marim ja”, gde kaže: “To su samo kapi vremena, prosute k’o šaka semena, po širokoj njivi Gospodnjoj… vreme Zvezda, poklonjeno njoj, zauvek samo njoj”… I samo ostanete da eterično postojite u prostoru i vremenu, gde se vaša svest kao dim sa tišinom, samo pribrano i mirno prožima kroz svetlosno-zvučni kontinuum.

To želi i Venera, koja se pridružuje Merkuru u sazvežđu Riba od 10. februara, u znaku svoje egzaltacije (link – ovde). Da se setite ko je taj bez koga je sve pusto, prazno i sve samo stoji u ljubavnom smislu. Ko je taj ko se samo pojavi i pokrene sve u vama. Čitav karusel drvenih konjića. Ko to, tako nehatno i ničim izazvano, čini da sve deluje veselo, toplo, i razigrano, kao deci francuski karusel. Ko čini da se probudite iz iluzije da je život samo ovo što živimo otvorenih očiju, dok je san nešto nestvarno nerealno.

Ko čini da se mrena između sna i jave izgubi, ko čini da živite svoj sad na najavi, kao u vožnji ringišpilom, širom zatvorenih očiju?

Zašto ste sebi zabranili da želite savršeno, idealno i da verujete u te nekad postavljene „ideale“, pita nas Venera u Ribama.

Dok vi iskalkulisano promišljate o granici između mogućeg i nemogućeg, ona vas jasno pita zašto ste odustali od svoje dečije vere u vaš dečiji san. Ona vam daje primere i hrani vas verom da vredi nastaviti verovati. Jer je bar jedan nekad uspeo. Ne, zato što „fake it until you make it” pravilo radi, nego zato što se nijedna vera ne vraća prazna ni pusta. Zato što pogon vere, ma kakav bio, pa makar vere u nemoguće, može da nas odvede dalje nego pogon sumnje. Sumnje u opravdanost sopstvenih velikih želja, sumnje u sopstvenu adekvatnost pred sopstvenim željama i nadama. Na pitanje „ko sam ja da želim ove velike snove?”, kao da Kosmos odgovara “ako te tvoji snovi ne plaše, onda nisu dovoljno veliki”. I daje nam dozvolu da sanjamo na veliko. Da se nadamo naveliko, da čeznemo za najvećim. Jer Kosmos voli izazove i velike misije. Njega fascinira da gubitnik može da postane pobednik. Njega fascinira da su svi ljudi vredni njegove milosti, ako je ne shvate milostinjom. Zato je ovoj Veneri u Ribama, uvek moguće da čista ljubav uvek pobedi, pa i ona koja sumnjičavom oku Device (od preko puta) deluje kao nezaslužena, neopravdana, nemoralna, nedoustiva, nečasna, nezamisliva… Zato sad muž, ostavi ženu i krene za ljubavnicom. Zato sad neko prokocka sve sigurno, da bi dobio par naznaka da mu je Bog naklonjen bar u kartama… Zato se neko obeznani od alkohola, da se oseti da može da postoji i bude voljen, čak i da ništa ne mora i da je prihvaćen uprkos najgorem stidu, posramljenosti, sramoti i samoodbacivanju… Zato je sada prevara, svedočanstvo, ne da ste izabrali dvostruki život i nekoga namerno povredili, nego da ste kad ste birali, uvek izabrali ljubav. Ljubav ispred navike, ljubav ispred dužnosti, ljubav ispred lažnog morala, ljubav ispred svih prepreka. Uvek ljubav uprkos. Agape. Ljubav uprkos društvu koje vam kaže da ne možete tek tako da se zaljubite u pedesetim i ostavite sve. Ljubav uprkos, zakonu koji vas optužuje da ste neodgovorni prema svom novorodjenom detetu i njegovoj majci, dok ih napuštate, samo zato što ste odgovorni prema ovim ludim, neopisvim emocijama koje vas jedimo čine živim, svojim i autentičnim i slobodnim.

Vi birate ljubav dok svima deluje da ste ludak koji bira propast.

Jer znate da je prevara sebe skuplja nego prevara bilo kojih drugih. Vi birate da ne obmanete sebe, tuđim istinama. Vi dozvoljavate, da se uprkos, setite svoje istine, kolikogod ona bila svima nedopustiva, neprijatna, nezamisliva, šokantna i bolna. To je vaše otkovenje, koje vas otkriva, ranjive i štiti istovremeno. Vi stojite u svojoj ljubavi, nagi, nevini, iskreni i nezaštićeni. Vi shvatate, da je vaše priznanje prevare, iskrenost koja je najčistiji akt ljubavi. Čak, ako i tu istinu ne izgovorite i ona zauvek ostane vaša tajna, vi ste dopustili da taj talas istine potpuno oprhrva vaše telo i prostruji kroz sve njegove ćelije i delove. Vi znate da nema tajne ispred vas i Boga. Vi znate da posle susreta sa samim Bogom, nemate šta da krijete više. Da ste slobođeni sopstvenog ropstva toj tajni. Vi znate da je sve očigledno na ovom svetu. Sada svi živimo u Koenovskom „In my secret life“. Vi znate da i vi imate svoje lične „Epštajnove fajlove” i da iako oni ne sadrže ništa vezano za decu, sadrže neku vašu duboku tajnu, vašu „sramotu” i vaš “stid” i sada više nego ikada shvatate da vaša podsvest želi da vas oslobodi sopstvenih tajni i sopstvenog stida bez osuđivanja, jer je ta Sloboda veća od jarma čuvanja tajne i večnog prikrivanja. Zato se sad u nehatu, ispovedate Bogu li čoveku, jer želite da budete istinski, čisti, olakšani i stvarni, jer bi bilo koji nastavak farse, laži, obmane drugih bio nedopustiv šamar sebi.

Woo-woo, delu-lu vreme La-la lenda

Zato je ovo zaista jedno woo-woo, de-lu-lu vreme, gde živimo u ličnom Lala land svetu. Priznamo sebi ono lalalendovsko da samo želimo to „It’s love, yes all we’re looking for is love from someone else, a rush, a glance, a touch a dance a look in somebody’s eyes … and rat-tat-tat in my heart, think I want it to stay”.

Što se više utripujemo da zvezde i Sunce sijaju samo zbog nas, da nam je dobro, da smo već voljeni takvi kakvi smo, da nam je oprošteno, da zaslužujemo više i još više izobilja, ono zaista stiže. Javlja se svest, da tek kad se potpuno isprazni čaša, ona može biti ispunjena. Da tek kad se oslobodimo svih lažnih identiteta, možemo biti autentični, baš kao kad uđemo u to stanje svesti „gde smo ništa”, dobijamo potpunu slobodu da budemo bilo ko, pa i Kralj, Kraljica, ali i Žandarm i Skitnica. Ponajviše skitnica, lutalica po identitetima. Postajemo Joker, najmoćnija karta Tarota. Postajemo slobodni od svoje osuđujuće percepcije sebe. Slobodni da budemo sve i ništa, istovremeno. Slobodni da budemo bilo ko. Slobodni da suptilno kroz tišinu, kroz tihovanje, snevanje, muziku, umetnost, kroz sinhronicitete Kosmosa, komuniciramo sa Samim sobom u svetoj tajnosti. Svetoj tajnosti (samo)ispovesti. U svetoj besedi na ličnoj „uzvišenoj“ gori. Gori našeg pomilovanja. Mestima gde smo pukli, gde smo se rasuli, mestima gde smo se sastavili sa Bogom i sobom, gde smo nežno zašiveni. Sakupljeni, spašeni. Isceljeni. Mestima gde se prepustili Bozanskoj milosti jer nemamo druga rešenja, ni druge opcije. Osim da kleknemo i molimo. Mestima gde prosimo za milost, a ne za milostinju, i mestima gde dobijamo milost, umesto milostinje, samo jer smo je tražili. I demonstrirali. Jer onda kad dajemo milost onima oko nas kojima je potrebnija nego nama, mi investiramo u zakon pomilovanja. Bilo da damo nasumičnom prosijaku na ulici, mi podržavamo svojim nesebičnim davanjem poluge davanja, milosti i miločašća. Mi potiremo zakone karme i uzvisujemo se u mehanizme besprekornog davanja, koje inicira cikluse beskrajnog primanja, ne milostinje, nego zrnaca čistih dijamanata milosti. Dok opraštamo dužnicima svojim, mi primamo sopstveno oproštenje duga i pomilovanje. Dok u svom možda pijanom magnovenju u stvarnosti gde gubimo sve, na afteru aftera kod kosmičkog DJ-a, mi dobijamo something holy, nešto svetije od svega, važnije od svega, jer smo doživeli svetost iskupljenja, pokajanja i prepuštanja…prepuštanja unutrašnjim odobrenjima da primimo bekrajnu božiju svetu milost… something holy!!!! Ili da se prepustimo da nas muzika, umetnost, ili gluma spasu i iscele, ukoliko nas usled tih tananih i suptilnih, al’ suštinskih potresa duše, prvo ne unište.

„I wanna bask in your everything
,

My chest exploding
,

My mind eroding,

At the thought of you existing,


Carved from the same tree,

Made of the same stuff
,

I couldn’t even bluff
,

No flirting, no skirting on the edge


You were one with me already…
…
Imagining you naked in front of me,

Nothing to hide, just someone to hold


And then we let go
.

Cause we always let go



All you had to do was see me


Really see me


Recognize the workings of my mind


And then touch me


Like something holy


And then touch me…

Fotografije: Pexels