Samo nebeska dešavanja su potpuno sinhronizovana kao savršen časovnik. Možda niste ni svesni, ali sazvežđa i zvezde neprestano pred našim očima, samo ako se malo zagledamo u nebo, bilo unutrašnje ili ono noćno, plešu savršeno osmišljenu koreografiju. Gde svaki naizgled nasumičan pokret je duboko smislen, svestan, punoznačan i iskoordinisan sa onim sledećim i doprinosi svojim simbolizmom onome što je predstava plesa duša koju mi vidimo kao lepotu na zemlji, a što je zapravo istina na nebu.
I eto, baš 10.03 u 10 sati imali smo mlad mesec u Ribama, koji je bukvalno najavio i ulazak Venere u znak njene egzaltacije, znak Riba, koji se desio 11.03. i koji će trajati do 4.4. Ovo je jedan od najpovoljnijih, najmagičnijih, najkreativnijih mladih meseca ove godine, još je i u predivnom aspektu sa Uranom, koji nagoveštava čuda i ono što prevazilazi sva naša očekivanja. Kao da se između vas i Univerzuma dešava neverovatna magija. Kao što je neko rekao “Art is when you listen to the Universe and Magic is when Universe listen to you”. Ovog meseca ako uđeš u tišinu, možeš čuti i spoznati da je Universe, zapravo Youniverse, ili ti You.
Venera je za sve „kriva“
Zovu nas dubine da i emotivno zaronimo još dublje, under the sea, ispod onog što je vidljivo i onoga što samo pluta i svetluca na površini. Da vidimo čitavu veličanstvenost ledenog brega. Vascelu povezanost, umreženost čitavog čovečanstva i istražimo uticaje i doprinose svih malih iskrica svesti, čitavoj kolektivnoj svesti. Svesti Jednote. A ta veza, ta potka, je uvek ono najfinije, najsuptilnije tkanje i sitan vez, na duboko nesvesnom nivou. Tu nas muče vekovima, jedna ista pitanja, jedne iste muke, rani jadi, prepričani u hiljadu i jednoj ljubavnoj priči Šeherezade, pa u još million snimljenih romantičnih komedija, koje kad doživljavamo na koži, pre definišemo kao drame i tragedije.
Kao da ceo Kosmos iznova i iznova živi samo jednu ljubavnu priču. A pitanje koje je po sredi, a zapravo nesigurnost koja kola u svima nama ispod svih zapleta, jeste čežnja, a istovremeno i strepnja, pa i vapaj “Da li me voli”? I da bismo znali koga da li voli, to “me” upućuje da moramo da dobro znamo koje je to “ja” koje je najiskrenija verzija nas, i da li je to isto lice od “ja” ono koje prikazujemo, bilo u našim dijalozima, našim mislima, bilo svojom energijom bilo našim tragovima u nečijem srcu, ili na društvenim mrežama. Koliko je stvarno ja to koje prikazujemo? Da li uspevamo da odvojimo svoje istinsko ja, od priče koju sami sebi pričamo o sebi?
Da li uspevamo da volimo sebe čak i kad bi odgovor na “Da li me voli” bio negativan? Da li samo kroz emotivne odnose učimo samo da volimo sebe, da osetimo sebe, spoznamo sve svoje potrebe? Kaže Lana Del Rey u “There’s a tunnel under ocean boulevard”, “Love me until I love myself”. E tu je zbunjena ova egzaltirana Venera, kojoj kao da je lakše da voli bilo koga, nego da zavoli sebe. I kojoj su potrebni drugi, upravo da bi zavolela sebe, onda kad je oni ostave. Možda je tačna i ona stara, “the desire to be loved is the last illusion” i da prava sloboda kreće tek kad se oslobodimo te iluzije, da će neko doći da nas spase svojom ljubavlju. Jer kao da ćemo do tada, neumorno i iznova tragati negde spolja za tom “bezuslovnom” ljubavlju, iako je oduvek bila u nama.
Kao da čovek zaboravi da će taj magični, romantični faktor, one misterije zbog koje ostaje neobjašnjivo i umom nespoznajno, zbog čega se u nekog zaljubljujemo? Kako kuglica u ruletu uvek jednoznačno padne u ono polje, koje kod sebe još nismo zavoleli, prihvatili, zagrlili, integrisali…
I sad kad to isto dolazi malkice drugačije upakovano u drugoj osobi, nam je baš to zabavno, baš slatko, baš prihvatljivo… Kao da nam Kosmos kroz druge daje iznova i izova priliku da određene potisnute, zabranjene delove naše ličnosti najbolje spoznamo kroz one osobe koje su nam najdalje, najnepoznatije, najskrivenije, najmisterioznije, možda čak i zabranjene. Baš su te osobe posebno zanimljive i primamljive. Baš prema njima osećamo tu neopozivu, nedokučivu, neobjašnjivu čežnju da ih spoznamo, približimo sebi, onoliko koliko je snažna želja da se setimo zaboravljenih delova sebe. I baš onoliko, koliko je velik lični zaborav ili lično nesvesno i potisnuto, toliko je ova ljubav, i najpre želja koja izranja u nama, snažna i neutaživa. I niko i ništa takvu čežnju i taj magnetizam ne može da spreči. Kao Trnova Ružica koja uprkos svim upozorenjima o prokletstvu i predostrožnosti roditelja da se sva vretena spale, ipak nalazi tu jednu iglu koja će je poslati u svoj hiljadugodišnji san. Ova Venera je slika one koja čeka taj poljubac koji će je probuditi, i poljupcem odagnati sve njene probleme.
Ovo je ljubav koja prevazilazi sve zabrane, jer ona nalazi svoju magičnu pukotinu, pa možda van prostora i vremena, biva ostvarena. Makar u svojoj mašti kao u onoj pesmi Don Hetaveja “I love you in a place where there’s no space and time”. Ove osobe naduvaju svoj ružičasti pink balončić gde ta ljubav uprkos svim zabranama, živi. Ljubav uprkos. Agape ljubav. Dok od sebe samo nagoveštaj da. Dok je samo slutnja. Možda samo u snu, ljubav postoji za nas. I ona zaista postoji nekad samo u tom svetom prostoru, koji ćemo nazvati “naša tajna”.
Zato je ova Venera u Ribama često znak onih nemogućih ljubavi, koje su zapravo najveće, jer je i žrtva najveća, a koje su baš zato što su osporavane, zabranjene, samo naizgled ostale nevidljive. A ipak žive u ljudima, u snovima, u pogledima, u molitvama, u meditacijama, u stihovima, melodijama, svemu lirskom, pa se posle pretaču u predstave, pesme, filmove (svaka dodela Oskara je baš za vreme Venere u Ribama). A izostale su u zagrljaju i poljupcu. To je ona ljubav koja nam greje, ali i steže, ma žeže srce, a o kojoj mora da se ćuti. Ljubav koje nikad ne možemo da se zasitimo, koje smo zauvek gladni. Ljubav za kojom posežemo kao neki junkie. Ljubav na koju pomislimo i osetimo da je to naš guilty pleasure. Fascinira nas njena neobjašnjivost, jer nam deluje da mora da smo ostali bez razuma. I jesmo. Zato je Venera upravo egzaltirana u znaku koji je nasuprot onome znaku, gde je Merkur (svesni um, razumevanje) egzaltiran i u sedištu, u Devici. I zato je to najčistija ljubav, jer ne poznaje svoje razloge i uzroke. Nema mentalnog koncepta koji objašnjava zašto ako na svesnom nivou težimo savršenstvu (Devica) se ipak najpre zaljubljujemo baš u one sitne, male, skrivene nesavršenosti, slomljenosti i polupanosti koje spontano očitavamo u drugome. “You see perfections in all my flaws” dodala bi Beyonce…
Baš tako i sami postajemo najčistiji kad se udaljimo od mentalnih koncepata kojima sebe sebi i drugima objašnjavamo. I baš u jevrejskoj tradiciji postoji praznik, Purim, kada se oni maskiraju i kada im je jedino dozvoljeno da piju vina toliko da više ne vide razliku između dobra i zla (dok ne znaju za sebe), gde izlaze iz bilo kog osuđivanja i potpuno sebe prihvataju sa svim vrlinama i manama, jer se jedino u tom stanju pijanstva može deseći to stanje bezuslovne ljubavi. To je stanje ljubavi koje pominje i Rumi, “Somewhere beyond right and wrong, there is a garden. I will meet you there”. Možda je stanje zaljubljenosti, najbliže toj luckavosti kada smo malko pijani, tipsy. Drunk in love. Kada nam se malo vrti u glavi, pa smo dizzy and fuzzy, pa ne znamo gde idemo, već samo lelujamo, lebdimo, hover bordingujemo životom, sa ludim poverenjem i predajom i nadom da ćemo kao kornjača morskom strujom i instinktom uvek biti dovedeni do tog Galapagosa da položimo svoja jaja. Možda baš, kao što meduzama oči i nisu potrebne, jer okean radi za njih, možda nisu ni ljubavi, jer vas Kosmos vodi i pazi kad ste zaljubljeni, baš kao i mesečare.
I zato je Venera u Ribama ta koja uspeva da u sebi integriše oba arhetipa, arhetip svetice i arhetip prostitutke. Jer se zna da je ljubav ta svest koja spaja sve polaritete, pa je ona ta koja oprošta svima, koja voli sve i koja zna da je oduvek u svakom čoveku tražila i volela i mogla da vidi samo ono Božansko, te iz istog uverenja “da svako, pa i najodbačeniji grešnik, zaslužuje ljubav”, ona je spremna da se da, najnežnije, upravo onome koga je život možda najviše povredio, ranio. Ona zna da je naše samo ono što smo dali. Pa ona, Venera u Ribama, isceljuje, vida svojom bezgraničnom ljubavlju, pažnjom. Jer ona i budi kroz tu ljubav ono Božansko u čoveku. I daje se i poklanja drugima neštedice, jer kao da baš te druge voli više nego sebe, jer crpi svoju vrednost iz njihovog divljenja i oseća da je vredna, jedino ako oni private taj njen dar.
Taj arhetip prostitutke, apsolutno se ne odnosi samo na novac, nego na momenat kada kompromitujemo ono najsvetije u nama zarad nekog interesa, pa makar taj interes bio šakica uzvraćene ljubavi, ili uverenje da smo i mi vredni ljubavi, pa se odreknemo poštovanja sebe i svog dostojanstva, zarad toga da budemo malčice voljeni od drugog.
I možda baš zbog tog magičnog isceliteljskog dara potpune predaje drugom biću, ona i sama bira ljude koji su negde slomljene duše, ili one koji se i sami dave u sopstvenim emocijama, ili su se već u njima utopili. Ona je taj spasilac koji često, ako na vreme ne primeti, bude udavljen i povučen na dno. Ona je taj spasilac kojeg i sama čeka da je spasi. I paradoksalno, držeći uverenje da nije vredna ljubavi i da njena ljubav nije vredna, ona poklanja upravo onima koje je društvo proglasio da nisu vredni ljubavi, grešnicima, kockarima, preljubnicima, zavisnicima. Jer je i sama tako osetljiva na emotivnu bol i duboko fragilna. I kako svakoj egzaltaciji, sledi pad, ona baš zato što je uspela u čoveku da vidi Božansko, pa da se zaljubi i u samu Ljubav, se najpre posle te očaranosti i začaranosti samom ljubavlju, najlakše i razočara, da veliki broj žena baš sa ovom pozicijom ostatak života posveti Bogu (negde u manastiru) ili svojim asketskim načinom života.
Najpre se ovakvi scenariji dese, jer se ona toliko da i preda, posveti u odnosu, da ona kao da potpuno nestane u tom “mi” odnosu, te često zavoli osobu koja joj je zapravo došla kao ogledalo i više od sebe same, pa se često dešava da kad ta osoba ode i nestane iz njenog života, ona godinama pokušava da vrati sopstveni identitet i zavoli sebe od početka. A upravo zbog tog vezivanja za izvor svoje ljubavi, taj izvor i nestaje, ne bi li spoznala da je taj izvor oduvek i bio u njoj.
Ovo je vreme kada treba da se prepustite ljubavi, posebno što je i dispozitor Venere, Neptun, baš na stepenu egzaltacije Venere, a sada vaše partnere možete upoznati na nekoj egzotičnoj destinaciji, na moru u baru, za šankom, u kazinu, bioskopu, ma što kaže Rihanna “we found love in the hopeless place”. I ako se vi sad pitate “Pa dobro kad će doći red na mene za tu ljubav”, odgovor nije “evo sa’ će”, već evo je, tu je.
Pitanje ovog puta nije kad, već da li imam vere da se prepustim ljubavi kada se pojavi ili ćemo dopustiti da naš sumnjičavi um i dalje sumnja u nju i odgovori nas od nje. Jer nekad ljubav, kad se pojavi, bude u neprepoznatljivom ruhu, kao onaj premaskirani pijani Jevrej sa početka priče i samo nas testira da li smo smeli da se otvorimo i pred njom ogolimo.
Prava ljubav sada može izgledati neugledno, slabašno, ma kao povređeno, prljavo mače koje trpće da ga usvojite. Jer ljubav uglavnom nije uvek onakva kakva se na površini čini, “jer da je sve onako kako se čini, voda koju rukom zahvatiš iz mora bila bi plava” (Hafiz Širazi).
Foto: BURO.
