Povezano
Nakon ulaska u tunel eklipsi koji je počeo moćnom mesečevom eklipsom u Ribama, koja je u nama probudila najdublje potisnute i neizprocesuirane emocije i iznedrila osećaj izgubljenosti kao u pesmi Lost at sea 21. septembra u 21:54h na kraju tunela očekuje nas još moćnije pomračenje Sunca, koje se dešava u zemljanom znaku Device. Ujedno, ovo je drugi mlad Mesec u Devici, a o prvom smo pisali ovde.
Ovaj drugi ekliptični mlad Mesec može da predstavlja pomalo grubo uzemljenje, nakon pucanja iluzije pink balona u kome smo hoverovali u namernim samoobmanama i predstavlja jedan reality check, koji drastično menja našu percepciju, a time i naše viđenje realnosti. Znate taj momenat – jednom kad vidite, ne možete više da ne vidite. Kako se eklipsa dešava na anaretičnom, zlokobnom i duboko mističnom poslednjem stepenu (29) znaka Device koji ima simboliku Riba, ova eklipsa nas svakako povezuje sa arhetipom Riba i poziva da jednom i zasvagda izađemo iz mindseta žrtve. Iz pretpostavke da je moguće da nas vole, samo ako se smanjimo, samo ako se odreknemo svog sna, svojih mišljenja, stavova, sebe. Da je potrebno žrtvovati sebe zarad njihove (nečije) ljubavi, te da kad posledično izgubimo i njih, bespovratno gubimo i taj „loše investirani“ deo sebe i samo poverenje u ljude, poverenje u ljubav, poverenje u Kosmos, te kao zombi ili junkie u krizi, pokušavamo da im se pošto-poto vratimo, ne zbog njih, nego zbog tih izgubljenih delova nas, koje ne možemo da pustimo, povratimo, i zbog onog što smo pomislili da smo mi, u njihovom zagrljaju, prisustvu.
HOMEOSTAZA DUŠE – Pomračenje Sunca na poslednjem stepenu Device
Ne možemo da pustimo, kao onaj piton koji je povređen sabljom, pa u želji da je prelomi – sve jače steže, zarivajući je sebi sve dublje u telo. Ne možemo da pustimo, ne zato što ne možemo da živimo bez njih, nego ne možemo da živimo bez sebe. Ova eklipsa nas kroz vrtlog stavlja u svest kako je to biti ništa i sukobljava nas sa jednim najdubljim strahom, a to je biti ništa, ne otkrivajući nam pritom tajnu: da je biti ništa identično onom drugom polaritetu, biti sve. Kada integrišemo u jedinstvo da smo istovremeno i sve i ništa, mi postajemo masteri svojih života, i svoje sudbine. A ove eklipse ne postoje da nas preplaše, nego da nas energetski u trenucima nebeskih poravnanja, dovedu do novog stepena balansa, novog stepena ravnoteže, pogotovo sada, kada je Merkur kao dispozitor eklipse u znaku Vage, žele da nas dovedu do te potpune homeostaze duše, izbalansiranih tasova davanja i primanja i do otplaćenih karmičkih dugova. Naravno, nije baš da uvek „trčimo“ i radosno vraćamo dugove, ali kada bismo samo znali kakav osećaj slobode i prostranstva nas čekaju kad ih otplatimo, hrlili bismo u tu otplatu sa više žara. Jer u tom dugu leži smisao. A dug kao i svrha i smisao, jesu vezani za planetu Saturn. Ako bismo pogledali u konfiguraciju ove eklipse, upravo Saturn je najvažnija planeta koja obeležava ovu eklipsu jer se nalazi na vrhu dijamant konfiguracije koju eklipsa gradi kroz trigone sa Uranom i Plutonom i opozicijom sa Satarnom i Neptunom.
Zato je ova eklipsa, potpuno vezana za rešavanje svih dugova iz prošlosti, i otpuštanja svega nepotrebnog.
To potvrđuje i južni mesečev čvor koji je u konjunkciji sa ovim mladim Mesecom u Devici, a takođe i konfiguracija Božijeg prsta kojom Venera i Mars upiru u ovog Saturna, kao krunu i vrh dijamanta ove eklipse. Stoga, nekad kada mi zabagujemo i upetljamo se u sopstvene trice i kučine, eklipsa dolazi da reše naše Gordijeve čvorove i oslobode nas tih zapetljancija, vezanosti i zarobljenosti. Da nam bukvalno vrate vrednost dijamanta, kad pomislimo da smo ugalj (i jedno i drugo jeste ugljenik, koji je baš kao što je Devica 6. znak, ugljenik 6. element Mendeljejevog sistema). Zato postoje eklipse, da preseku ili nas hrabro i energično poguraju, ponukaju, na to i donesu neke teške odluke umesto nas, koje mi izbegavamo, ali i duboko olakšanje koje nastaje otpuštanjem starog, nekorisnog, oronđalog, svega onog što nas je pod plaštom ljubavi, zapravo duboko ponižavalo, povređivalo i oduzimalo nam vreme, vrednost, moć i najdragocenije od svega, naše sopstvo.
Eklipse su energetski potali koji su umreženi sa energijama zmajeva koji su „čuvari sećanja“ i svedoci svih vaših inkarnacija, nosioci blagoslova energije roda i kosmičke pravde (takođe nam donose spoznaju razlike karme i pravde), ali i portali za budućnost, zato je važno kako radite sa ovom energijom i da li znate da se popnete na svog zmaja, a da vas on ne sprži. Sa druge strane, sažalite se malo i na ovog Saturna, kao glavnog aktera eklipse, jer nije ni njemu lako da glumi i „uterivača dugova“ i „kosmičkog izvršitelja“, i da pritom uzima i seče mericom koja odgovara surovosti naše samokritičnosti, baš tamo gde oseti da imamo najveći otpor da pustimo. Jer sada puštamo za naše dobro, puštamo da ono što stagnira u našem životu i koči nas, da nađe svoje mesto u našoj prošlosti, jednom i zasvagda. Ova Solarna eklipsa nas povezuje i sa događajima i akterima dešavanja od 14, marta kada smo imali Lunarnu eklipsu u Devici. Prisetite se o čemu smo pisali tada.
MARS KVADRAT PLUTON, BORBA SA ZLOM
Ova eklipsa na 29. stepenu Device, kao portal nas vodi do retrogradnog Saturna na 29* Riba u konjukciji sa Neptunom, vladarom Riba, koja ima za cilj da nas operiše sa ili bez anestezije. Kao što peva Florens „Its always darkest before the dawn“. Ova eklipsa zapravo može da deluje i kao surovo buđenje dok smo onako sneni i topli u svom krevetu. Kako ćemo narednih dana imati na nebu i kvadrat Marsa (egzaktno 24. septembra) koji će neposredno po ulasku u znak Škorpije napraviti kvadrat samim Bogom podzemlja, Hadom, Plutonom. Ovaj aspekt je, Mars kvadrat Pluton, veoma moćan, ali može biti i veoma destruktivan, kao i autodestruktivan. Ovaj aspekt ima za cilj aktivaciju naše skrivene moći koja potiče još odvajkada i koja je konzervirana u našem genetskom kodu. Ovo je sama sila samoočuvanja i samoodržanja. Međutim, kao da nam ta ogromna nuklearna ratnička snaga nije dostupna u svakom momentu, već samo u trenucima kad se borimo za sam opstanak. Tako ovaj aspekt često probudi u nama onu nestvarnu energiju, kao kad majka podiže automobil da spase svoje dete ili onu životnu snagu koju pokrećemo da pobegnemo od same smrti (koju predstavlja Pluton). Borba za život! I hrabar pogled smrti u oči. Nažalost, da bismo pokrenuli tu veliku snagu i moć kao da često moramo da budemo u krajnjem životnom neizdržu i ćorsokaku ili pak da budemo krajnje pritisnuti ili životno ugroženi od strane nekog „neprijatelja“ ili bolesti (pogotovo virusnog porekla ovde), da bismo probudili ove unutrašnje odbrambene sile i samu silu samoregeneracije. Ovo je ona snaga koja se budi u nama kada shvatimo da nemamo više ništa da izgubimo. Ona snaga kada kao da moramo da padnemo/potonemo do samog dna, da bismo sa dna mogli da se odgurnemo ponovo na površinu vode i spasimo se gušenja.
Kao da moramo da izgubimo sve, da bismo dobili sebe nazad.
Takođe, ovaj aspekt predstavlja i našu unutrašnju borbu sa samim Nečastivim. Borbu sa zlom. Međutim, često se dešava da ljudi u borbi protiv zla, krenu da sami glume zakon pravde i da tada kad uzmu „pravdu“ u svoje ruke sa željom da kazne ili da se osvete neprijatelju i tom „zlu“, budu jednako tako nemilosrdni, agresivni i zli, kao i samo zlo. Ovo je svakako i onaj momenat kada se koristi prekomerna sila, kada iz svoje povređenosti ili „pravdoljubivosti“ ili čistog osećaja želje za osvetom, nemilosrdno raskomadamo svog neprijatelja u besu, ne birajući nikakva sredstva osim čiste sile. Sa druge strane, ovaj aspekt može da predstavlja i osvetu nekog ko je veliki broj godina trpeo nečije nasilje i maltretiranje i najednom u svom očaju i bolu, pronalazi snage da presudi svom mučitelju, jednako nemilosrdno kao što je i ovaj njega mučio.
Ovo je momenat kada ne možemo da ukrotimo sopstveni bes i agresiju, i ako imate ovo kao natalnu poziciju jako je bitno da naučite da se obuzdate i da i sami ne pređete na stranu zla i agresije. Sa druge strane ovo je podsetnik da prepoznate zlo, čak i kad je dobro prema vama. Ne smemo dozvoliti da nas privid ‘ljubavi’ slomi, odvede na stranputicu, niti uvuče u tuđe bitke, kao onomad Ejmi Vajnhaus u Some Unholy War, kada je iz slepe odanosti pokazala spremnost da vodi ratove koji nisu njeni. Ovaj aspekt je poziv da ukrotimo sopstvene unutrašnje demone. Da uvidimo sopstvenu agresiju i brutalnost i obavimo jedan egzorcizam sa samim sobom, naživo i nasuvo!
Buđenje pod uticajem ove eklipse može da bude veoma surovo i sirovo buđenje, a realnost može da deluje kao da se survava ispred nas kao beton pred zemljotresom. To je ona tarot karta Kule, kada se neko sa nje survava u požar. Možda smo predugo bili pod nekom umrtvljenošču i anestezijom koja kao da nas je sprečila da osetimo bol realnosti, koji jedini ima moć da nas pokrene i ponuka na akciju. Ni kod zubara se ne ode lako, dok baš ne zaboli, a analgetici su nam zapravo činili samo medveđu uslugu i maskirali taj prijateljski bol, koji kao alarm bdi nad našim zdravljem. Vreme Device se uvek tiče zdravlja, navika, svakodnevnice i ima za cilj da dođe do isceljenja, do pročišćenja, do sklanjanja karijesa, do presecanja gnojnih kesa. Zato je ovo vreme da se loše navike jednom i za svagda baš u ovom periodu preseku, i iskorene.
RETROGRADNI SATURN U RIBAMA – TO IZNUTRA, SVE TI SE TO VIDI
Ova eklipsa zatvara poglavlja i stavlja onaj zlatni pečat na čitav period koji je počeo još od 07. 03. 2023. sa ulaskom Saturna u znak Riba. Taj Saturn u Ribama nam je kao neki iskusni maser krckalo, pršljen po pršljen, dok ne krcne i svaki ne oslobodi svoju mini eksploziju, svoj vapaj roda i eho preživljenih trauma i mučenja koja je većma prošao baš kao i taj njegov davni predak za kojeg čuo da je bio na golom otoku, gde stoje sva sećanja na utamničenost, okovanost i momenat gde je osuđen i prognan od svih, i najgore od svega, zaboravljen od svojih najbližih. Kad su ga se oni namerno stideli i bacali u zaborav kroz nepominjanje njegovog “nečasnog” imena. Nepomenik. A zašto se o tom dedi ne priča? Zašto se njegove boli i dileme i sumnje i tragedije prećutkuju tako vešto i zašto je njegova sramota i njegova bolna priča samo njegova, pitaju se sve njegovi praprapraunuci dok kao da i sami moraju tu priču ne da čuju, nego da žive u doba kapitalizma, iznova na svojoj koži, jer nas točak karme uprkos našoj volji obrazuje i podseća, sa kog smo hrasta mi otpali žir.
Zato Saturn na poslednjem stepenu Riba ćuti, dok se u pozadini poji večnaja pamjat, nas podseća da se setimo šta je to što govorimo u onim nelagodnim tišinama? Šta kažeš kad osećaš da su sve reči suvišne, prazne, puste i nemoćne? Da li je naša pomoć isto samo medveđa usluga?
Kome smo mi spasitelj, kad smo i sami davljenik?
Da li pružamo nadu i kad je to opasno? Da li to reči nade i podrške izlaze iz tvojih ustiju? One podrške, koju vi kao da nikad niste dobili, ili umeli da primite… a vapili ste za njom. I osećaj one tišine kad idete da izjavite saučešće – mnogo lepša hrvatska reč-sućut – kad zapravo samo budete saučesnik, sapatnik u nečijim ćutanjima, unutrašnjim tišinama, previranjima, obnavljanjima i samoisceljivanjima… One tišine kad odete nekom na bolnički krevet, posetu u zatvor, sahranu… Da li u toj tišini čujete njihova kajanja, kako jecaju, preklinju.. mole. Vape za oprostom, iskrenim oprostom. Iako znaju da samo oni koje su povredili mogu da svojim oprostom ih umilostive, ublaže krivicu i kajanje. Postoje ti momenti kad nam prosto dođe da vibraciju svake ćelije utišamo, mutujemo, i da tiho uđemo u to nemo, besprizorno beznađe, bespuće… sveluđe. Pokajanje. Okajanje. I odmorimo se i od samih sebe. I od sopstvenog samosažaljenja. Tih small pitty talks. Svog straha da smo zapravo jadni, grešni i bedni (Ribe), pre nego čisti i čedni (Devica). I da li ima u toj otužnoj obamrlosti dovoljno snage da tog unutrašnjeg kritičara, kontrolora, tog sudiju (Saturn), koji ne prestaje da nas kažnjava, vređa i kritikuje i da nam zamera, samo pretećim i hladnim pogledom ućutkamo.
Ovo je vreme spoznaje da sve što osudimo i odbacimo, postaje naša sudbina, kao prilika da to što nam je najdalje i najstranije, razumemo. Da li na izmaku sopstvene snage kao slomljeni terminator, na kraju, ipak uspemo da presudimo tom unutrašnjem kontroloru, i samo pustimo onu prelepu baladu “Light on the grave” i prepustimo se tom nežnom plesu igrajući našim stopalima najtananije plesne korake, kao da se ništa loše nikad nije dogodilo, kao da tim istim stopalima nismo donedavno gazili sebe ili druge, a neki možda i mrtve, samo da bi “uspeli”. Kako bi se popeli na presto samoprihvatanja i samorealizacije, i onda tokom ovih Saturnovskih meseci u Ribama, čekali sopstveno uništenje milisekund po milisekund, kao što u filmu Melanholija genijalnog von Triera, kada “smireno” čekaju da im se meteor sljušti na nebo, na život, na glavu, na mozak.
KAKO SVE BEŽIMO OD SEBE
Kako kaže Anohi o kompatibilnosti i recipročnosti agresora i žrtve “I always contained your desire to hurt me” tako se ovde na tim 29* – im stepenima taj agresor i žrtva ponovo sreću po ko zna koji put, uvek naizmenično menjajući uloge. To je pravednost i nemilost čovekova koja izranja iz najvećih dubina sada, koja traži kaznu za sva zlodela i greške na dosadašnjem putu. Nekadašnji agresor je danas žrtva. Duboko želimo da kaznimo starog sebe da bismo poljubili tu karmičku pravdu i oslobodili se iz tog sumornog surovog (Saturnovog) ciklusa (karmičke) otplate. Zato duša revnosno zbraja sve, pa i najmanje greške, i sad zbog olakšanja sopstvene duše, sve te greške podsvesno projektuje preko puta u polje Device, u samu fiziologu, te je čini patofiziologijom. Nekad se bolest javlja kao naša surova podsvesna želja da kaznimo sebe, a nekad kao ultimativniji vapaj vašeg tela, da budemo sami sa sobom. I ako smo tu samoodnosnost zanemarili, onda je upravo ta nežnost prema sebi glavni lek vašoj u samoj dijagnozi.
A još češće, želi samo da zaboravi i pobegne. Da se sedira, da se napije i tim alkoholnim dezinficijensom ili rozim naočarima, drogama, kockom ili pain killers-ima očisti te bolne sebe od svih sećanja koja ga proganjaju. Da se napije toliko da ne zna ko je, kao što čine Jevreji na dane Purima (purim-čist), zaboravljajući da i tako pijan, je isti taj koji jeste, a sebi podsvesno zabranjuje da bude. A Saturn baš sada, kada vaše najbolje nije dovoljno, ili poželjno uopšte, kad je vaš gubitak neutešan i nepopravljiv, kad ne možete da pustite i što bi Coldplay rekao se osećate “stuck in reverse”, u momentu kada uzimate svoj „brzi fiks“ da se „popravite“, Saturn kao strogi profa na ekskurzji grmi “baci to iz ruku“ jer zna da znaš i ti, da sa karmom nema brzih rešenja.
Ovih dana, proganja nas strah od zaborava. Progonjeni smo ultimatumom da budemo neko, a oskrnavili smo tu tihu dozvolu da budemo niko. Da budemo jedno sa nemanifestovanim, nevidljivim, podsvesnim. Toliko smo posvećeni i predani da izgradimo sećanje na nas, svojim potomcima i obezbedimo sebi nezaboravnost, da paradoksalno u tom trudu, misiji i posvećenosti, smo zaboravili na sebe i dozvolili da nam se zamagli unutrašnje ogledalo. I onda pod uticajem ove Device, ulazimo u novi beg, novi opravdani „fiks“, pa kao pod autopilotom, isprogramiramo počinjemo da ribamo po stanu, čistimo, sređujemo, da kompenzujemo spolja svoju nemoć da sredimo ono najdublje što nas tišti. Da stvorimo privid da imamo kontrolu nad svojim životom, dok u one najtamnije kutke svoje duše ne smemo ni da pogledamo, dok one najočiglednije unutrašnje nerede i prljavštine skrivamo ispod tepiha, a razne emocije koje se ne usuđujemo da osetimo, panično strpavamo u fioku « nepotrebno ». Možda nepotrebno, ali naše, najnašije, najautentičnije, a najzabranjenije, najotuđenije. Naše najodbačenije emocije u nama, koje kao virgin vas mole da budu touched for the very first time.
Učimo da je rad iznutra mnogo preči nego rad spolja.
Ima onaj epic meme “To iznutra, sve ti se to vidi”. Ako sada naučimo da sve spolja samo oponaša ono iznutra, nije li onda urgentnije i inteligentnije pogledati, proviriti i srediti to iznutra, znajući da će se taj mir, balans, ravnoteža, sklad i harmonija samo projektovati spolja, tamo gde naš rad i trud ne mogu ništa da promene. Zato sada treba da se stalno podsećamo da su mir i tišina naša najveća investicija i najčvršća armatura za koju se možemo uhvatiti. Što bi učitelji reikija rekli “neka naše ruke, budu svedočanstvo mira”. Da sve što radimo radimo zarad tog mira. Mira dok spavamo (Ribe) i mira dok smo budni (Devica). Da znamo da su svesna prisutnost u sopstvenom životu i mir najvrednije valute koje možemo da posedujemo i kojima možemo da otplatimo razna karmička dugovanja, i ponovo budemo slobodni, baš kao u pesmi s početka, heavenly.
Fotografije: Pexels