Lunarna eklipsa u Ribama: U rascepu između Njutnovske i kvantne fizike dešava se čudo

Na sredini neuhvatljivog okeana Riba, na petnaestom stepenu, gde se talasi susreću sa zvezdama, otvara se pomračenje Meseca – zavese između vidljivog i nevidljivog, spoznajnog i nespoznajnog sveta se razmiču.

Ovaj trenutak nas poziva da zatvorimo oči i uronimo u sopstvenu unutrašnju tišinu, u snove koji ne pripadaju samo nama, već i našim davnim, zaboravljenim precima i kolektivnom srcu čovečanstva.

Mesec u Ribama biva obasjan, a istovremeno zasenjen Suncem i u opoziciji sa Merkurom u Devici. Opozicija osvetljava dve obale: na jednoj su snovi, intuicija, magla i more nesvesnog, a na drugoj jasnoća, analiza i reč koja želi da uhvati istinu u pojmovima i brojevima. Ali kako izraziti beskonačno? Kako uhvatiti nevidljivo? Kako proračunati nevidljive uticaje i kako ograničenim zagrliti neograničeno. Kako opisati suze koje nisu samo lične, već tuđe?

I am crying everyones tears, peva Sade, a zapravo svedoči svetu istinu, da to koliko smo se puta zaplakali nad nevinim žrtvama, nad sudbinama koje su gore od naše, pa makar i fiksionim, nad likovima iz knjiga il filmova, i koliko smo rastegli te naše mišiće empatije, toliko smo sebi uskratili da se isplačemo nad sosptvenom sudbinom.

Morali smo to iskustvo, to osećanje osetiti, bilo kroz svoju ili tuđu priču, bilo kroz svoju il tuđu kožu. Nekad imamo potrebu da se isplačemo i kad je sve u redu, najpre jer smo dugo, predugo bili jaki i mada izdržali, neka empatija ka sebi je izostala. Pa nam sad treba taj Sveti kutak, gde ostvljamo svoje suze, ili kvarimo šminku da bismo zapravo popravili nešto iznutra, da bi nešto leglo na svoje mesto, kliknulo u nama, pa hrlimo pa makar i u onaj neki “2 dinara druže” kutak, jer ne pitamo: koliko košta kad unutra plačem?

A nekad kad nas sve zadesi i savata, smo u takvom šoku i da od stresa i ne možemo da se zaustavimo i samo isplačemo. Kada nas pritisne ta “emotivna nužda”, dali bismo sve samo da sa par suza olakšamo svoju preopterećenu, ranjenu dušu.

Ovo pomračenje u Ribama traži od nas da otpustimo kontrolu, i da samo najednom umesto reči, brojki i analiza dopustimo osećaju da govori kroz tišinu. Ništa što nam svi mudraci dosad nisu savetovali, oseti tišinu, oslušni tišinu, razgovaraj sa tišinom, a mi gledamo bledo, i osećamo tupost, odsustvo nečega, prazninu, pre nego puninu nečega. Kako nam niko nije rekao da se ulaz u puninu svesti, u ono što neki nazivaju prosvetljenjem, satorijem, nirvanom, nalazi u praznini i tišini.

Neki su odlazili u pustinje da to dožive, neki u manastire, ali jedan od glavnih uslova je bila potpuna osama, potpuna izolacija. Kao da uđete u neki ring, gde ste samo vi i Bog, bez rukavica, goloruki oboje, ne shvatajući da Bog kadgod želi da nam se dublje predstavi samo pošalje ili ogledalo ili simbol. Ovo je slika mornara sa ograničenom vodom i hranom na brodiću koji je zalutao pučinama okeana, koga samo vera i nada da će najednom ugledati neku obala drži u životu, a do tada je u dubokoj molitvi, predaji i najintimnijim razgovorima sa Bogom. Nekad nas život izmesti od drugih, kako bi nas počastio Božijim prisustvom.

A mi tada uplašeni od samih sebe, kao Demi Levato u pesmi Anyone zapomažemo:

Anyone, please send me anyone


Lord, is there anyone?


I need someone, oh


Anyone, please send me anyone


Lord, is there anyone?


I need someone!!!

To može istovremeno da bude situacija kada imate tajnu (svoju i tuđu) u kojoj se gušite i koju želite da sačuvate samo za sebe, i ne možete nikom da se obratite za pomoć ako to spasenje uključuje to da morate da odate tajnu. Kao da vas ceo scenario izoluje na taj način da morate da se obratite samom Bogu za pomoć, jer On ionako zna sve vaše tajne.

A kao da ironično ispadne, da smo spremni bilo gde se prvo obratiti za pomoć pa i prodati dušu đavolu, nego otvoreno zatražiti od našeg nebeskog oca. Kao onomad mala sirena koja je menjala svoj glas, kompromitovala svoj najveći talenat, umesto samo da je pitala oca da joj podari noge. Kao da nekad pomislimo da su stranputice prečice, a nisu. Nekad su duži putevi, pravi putevi.

Sa druge strane, ovo mogu biti oni dani, kada imamo osećaj da su nas svi izneverili i napustili, te nam je zaista prostalo samo da se obratimo Nebu za pomoć. Kao da se ceo Kosmos urotio, samo da bi imao taj sveti redévouez sa nama exclusively, oči u oči, srce u srce. Nismo ni svesni koliko smo i mi (svom) Kosmosu nedostajali. Ako bolje pogledamo, svi oni su nam učinili neverovatnu uslugu, time što su nas svojim odsustvom povezali za Bogom. Ta naša naizgled odvojenost od Boga, stvorila je neutaživu čežnju za spasiocem u nama, a psihologija nas uči, da niko neće doći. Da spasioc neće doći. Ali spasioc je nekad upravo ta samoća. Neke puteve moramo proći sami. Bez bisaga i sandala. Goli. Bosi. Jer se tako približavamo Bogu u sebi. Često klečeći. Moleći.

Kada otpustimo maske, ego, isplačemo dušu i možda odustanemo od svega. Onda, ni od kud, kao da smo nesvesno odustali i od svojih samosaboterskih misli i ustupili mesto da taj arhetip Spasioca izroni iz nas. Taj spasilac je sada ovaj Jupiter iz Raka, koji pravi prelep trigon sa ovom eklipsom. A on često kasni, al ne slučajno, nego namerno. Da bismo uvideli da smo sve to mogli i uspeli i bez njega. Da smo se u odsustvu spasioca konačno pobrinuli o svim onim zanemarenim i pod tepih uguranim emocijama, od kojih smo stalno bežali ili ih stimulusima, alkoholom, porocima, prenatrpavanjem junk foodom ili bežanjem od sebe samo nakratko i blago utišali, gde smo se odsekli od sebe.

Lilith u Škorpiji kroz delovanje trigona dodatno budi sve ono što je potisnuto, a zrelo za isceljenje, ono što smo skrivali od sebe, strahove i želje koje nismo smeli da imenujemo. Jupiter ih sada ne osuđuje, već ih preobražava u snagu, u mudrost, u hrabrost da zagrlimo sopstvenu senku. A Mesec u Ribama sve to pretače u vizije, snove i osećaje koje reči ne mogu opisati. Neke istne je lakše za odsanjati, zato shvatite da kroz snove sada dobijate vizije i poruke koje nose duboko simboličko značenje.

I sad u toj osami, tišini, odsustvu drugih, kada smo se umorili od svih bežanja od sebe, preostalo nam je sbilo samo jedno, da prihvatimo. Da zavolimo… sebe. Da oprostimo… sebi. Da zavolimo…svoje prisustvo. Da osvestimo da je naše prisustvo na zemlji, jednako što i Božansko prisustvo. Da On kroz nas povezuje to vidljivo i nevidljivo. I ako znamo za to sveprožeto Jedinstvo sa Bogom, njegovo prisutvo u svakoj našoj misli, svakom otkucaju srca, svakom vapaju i svakoj suzi, kako smo ikada uopšte i mogli biti uplašeni samoće.

Kao u Laninoj pesmi There’s a tunnel under Ocean boulevard kada u tom tunelu ispod koji verovatno deluje zapušteno i pun grafita i smeća, nadalje otkriva da je oslikan freskama, mozaicima po plafonima, da nosi svoju tajnu priču, dok u refrenu tim hodnicima odjekuje to bolno Love me until I love myself. Kao da je upravo to, bilo najteže. Kao da nam je spasilac trebao najpre da nam dokaže da samo utešivi, da smo voljivi, da smo loveable, da smo isceljivi, pa bismo se, tek onda kad nekome pođe za (rukom) srcem, da nas istinski zavoli i time isceli, se i mi sami usudili da zavolimo sebe.

Ova eklipsa nas oslobađa, sukoba Njutnovske i kvantne fizike, te dozvoljava da se kroz neku tanku pukotinu i rascep u realnosti koji se otvara kada prestanemo da gledamo kroz uzročno-posledična sočiva, te se stvori čitava duga novih neočekivanih ishoda i mogućnosti, van zakona karme, koji sad svako od nas doživljava na svojoj koži.

Dešava se oslobođenje pritiska da treba da verujemo u jednu predeterminisanu sudbinu, nego shvatamo da nam Kosmos dozvoljava da šetamo u beskraju verovatnoća i da ih sve istražujemo i kreiramo nove. Učili su nas da postoji samo Univerzum (uni-jedan), dok nas je zapravo sve vreme okruživao multiverzum (multi-više). Zato i naše uporno nastojanje da za sve postoji samo jedno pravo rešenje, nas je udaljilo od svih alternativnih rešenja, koja su možda i povoljnija za nas.

Da li znate da je svaka određenost i jednoznačni izbor, predstavlja zapravo kolaps svih onih alternativnih timeline-ova kada nismo izabrali ono nešto drugo? Kada negujemo te alternativne realnosti I kada smo za njih otvoreni, čudo nalazi način kako uskoči u našu realnost. Čudo je ono kad Bog zbog svoje velike ljubavi prema nama, savije zakone Kosmosa, da bi nam pokazao svoju milost. Zato kad smo otvoreni za tu milost, kroz energiju poniznosti, smo potpuni katalizator da nemoguće postane moguće. I onda kad vi budete plesali svoj ples, možete zaista delovati ludima, onima koji nisu u stanju da čuju muziku čuda u svom životu, što bi parafrazirano rekao NIče (And those who were seen dancing were thought to be insane by those who could not hear the music.).

Ova lunarna eklipsa u Ribama nas poziva da se iz svog života pomalo izmestimo iz uloge izvođača, performera, glumca svog života, i uskočimo u ulogu posmatrača, pa ćemo iz te šire perspektive uvideti da zapravo imamo mnogo više opcija, i da možemo da budemo istovremeno i režiser i scenarista svog života. I to nam daje pravo da se još više prepustimo svojoj mašti, baš kao onda kad smo bili mali, i možda manifestovali i kreirali probleme kako bismo razvijali svoju maštu, a sada baš jeste vreme da sanjamo te velike snove, koji ako nas ne plaše, nisu dovoljno veliki. Sada je vreme da se setimo da nas ništa ne košta da sanjamo naveliko, i da kroz tu maštu isto imamo određena iskustva te veće, bolje realnosti, dok se u pozadini našeg mozga tkaju nove sinapse koje će nas sasvim izvesno ka ispunjenju tog velikog sna potajno i voditi tinelima podsvesti, jer tako nalaže neurobiologija.

Još jedna od lekcija za nas, u vreme pomračenja, je da ne moramo sve videti, da bismo znali put, jer nisu svi koji lutaju izgubljeni. Ne moramo sve razumeti, da bismo verovali. Nekada je dovoljno samo prepustiti se, kao meduza koja zna da će je okean uvek odneti tačno tamo gde pripada. Zato je ovo sad poziv da naučite plutanje. Prepuštanje talasima. Prepuštanje tokovima Neptunovih pramena kose. I da se setite da je naš život poezija Božija, pa ako nam nešto može pomoći da osvestimo smisao života, to je onda Mikina Besmrtna pesma, koju treba iznova i iznova čitati, ne da bismo je razumeli, nego je još dublje osetili, baš kao i život.

Igrajući se nemira


i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu


da malo krišom zađeš


u nove slojeve razuma?


U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada


ako me tamo nađeš.

Ne lažem te.


Ja izmišljam


ono što mora postojati,


samo ga nisi jos otkrio,


jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija


ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.


Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,


odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori


sami sebe otvaraju.

Foto: pexels.com