Kosmos se otvorio četiri prsta. Kao i kroz svaku sezonu eklipsi, Kosmos želi iznova da nas rodi i sprovede kroz sopstveno rođenje.
Ovog puta, dok je Mesec egzaltiran, ali i pomračen u znaku Bika, taj proces treba da prođe bez vakuuma, ikakvih pritisaka, potisaka, i trudova, bez epidurala i bez carskog reza. Moramo da naučimo lepotu življenja bez otpora, uz obilje prepuštanja i dopuštanja. Učimo kako da prosto skliznemo iz kosmičkog matriksa, i denemo se novi, osveženi i euforični, kao kad se dete spusti niz tobogan.
Verujem da su vas već isprepadali da pomračenja služe kao okidač za naše najdublje strahove, susret sa unutrašnjim demonima, čudovištima, odlazak na tamnu stranu Meseca, i kao teleport za pećine strahova. Međutim, lunarne eklipse mogu da posluže i kao trambuline svesti koje nas vode ka željenim stanjima, kao odskočna daska ka polju veće sreće, ili još bolje energetski liftovi koji nas prečicom odbace i poštede mukotrpnih step by step stepenika, te nas odvedu upravo tamo gde želimo, pod uslovom da smo bliski sa svojim srcem kao centrom svojih želja, kojima upravo vlada Mesec.
A često i jedino nas, naš lični trud i neprepuštanje, kao duboki oblici otpora ka promeni, dovedu u taj osećaj mrcvarenja, zaglavljenosti, krajnje nesigurnosti i neizvesnosti. Verovatno bismo se mnogo lakše prepustili kad bismo znali da nas i Kosmos intenciono i svrhovito uvek i stalno vodi prema ispunjenju zakona veće sreće. Kao da nam je beskrajno teška pomisao da tamo, na mesto najveće sreće možemo stići direktno i lako, po principu, poželiš, prepustiš se i tamo si. Ali mi nismo sigurni i jasni oko svojih želja, čak smo zabrinuti i uplašeni, da nešto ne propustimo (FOMO) kao onaj u Tamnom vilajetu što je iznedrio dijamante, pa se zasigurno kajao, bilo da ih nije uzeo ili ih nije uzeo dovoljno kada je zapoveđeno da „Onaj koji uzme ovo kamenje-kajaće se, a onaj koji ih ne uzme, isto će se kajati”.
Možda mislimo da smo na ovoj zemljanoj planeti Zemlji da bismo stekli još više te neke materije, a zapravo smo samo da bismo stekli još više utelotvorenih osećaja i prefinjene istančanosti jasnoće čula, kao i sama iskustva. Mi čak i ne vidimo da je ono što mi vidimo kao uzročno-posledičan odnos zapravo obrnuto. Iako mi mislimo da sve što želimo da postignemo u životu, da manifestujemo i da iz „sveta ideja” prevedemo u materiju, bilo da je to da nešto budemo, postanemo (šef, milioner, slavni, itd.) ili da nešto posedujemo (nove torbe, cipele, nova kola, novi stan, jahtu, itd.), mi to činimo, ne samo jer želimo te „puke“ stvari kao stvari (zemljani element), već zapravo želimo i žudimo za onim emocijama i osećajima (Mesec kao nosač vodenog elementa) ispunjenja koji leže iza toga kada mi to ostvarimo, dobijemo ili postanemo.
Mi čeznemo za osećajem udobnosti, za osećajem lakoće, važnosti, potvrde lične vrednosti, osećajem da smo korisni, potrebni i voljeni.
Umesto da prvo pohrlimo tome da dođemo do tih osećaja direktno, to činimo posredno tako što uslovljamo sebe da ćemo biti lepi i privlačni ukoliko imamo one cipele, da ćemo biti važni ako vozimo onaj automobil, da ćemo biti smatrani pametnima ili cenjenima ako završimo ovaj ili onaj fakultet ili doktorat, i da ćemo biti ugledni i poštovani ako zarađujemo ovoliko ili onoliko novca. Ali istina je da je to samo naš mentalni konstrukt i naše lično uslovljavanje sebe. I onda, da bismo došli do svih tih osećanja, krećemo da stvaramo nova očekivanja od sebe i da pred sebe stavljamo sve veće i veće kriterijume i izazove, ne bismo li došli do ispunjenja tog plana koji smo pred sebe stavili, i ne bismo li postali slika onog što smo zamislili.
A ako bolje pogledamo šta je to što nas je vodilo kao motivator na tom putu samoostvarenja i samorealizacije, to je bio samo osećaj da to još nismo. Osećaj nedovoljnosti, niže vrednosti, osećaj da nismo dovoljno dobri, da ne zaslužujemo, da nismo korisni i dovoljno produktivni, efikasni i drugo. Stoga ovaj Pun mesec u znaku Bika je vreme da tu obrnutu piramidu okrenemo na pravu stranu, i shvatimo da kad kao bazu postavimo ispravan odnos ka sebi i jasnu svest ko smo, i kad sebi omogućimo da se prevashodno osećamo dostojanstveneno, poštovano, vredno – ne preostaje nam nijedan drugi put, nego da hrlimo ka samom vrhu zlatne piramide samospoznaje.
Treba razumeti da astrološko nebo nije tamo negde daleko, odvojeno od nas, nego je ono uvek tu, u nama. Jer „kako gore tako i dole”, „kako spolja tako i iznutra”. Tako da danas nisam ni morao da znam gde nam je Mesec, dok sam „ničim izazvan” u radnji kupio svoju omiljenu čokoladu, pa još i čokaladne bananice koje sam jeo sa slašću još u detinjstvu (Mesec). Odmah mi bi jasno da je moja želja za slatkim bila navođena uticajem Meseca iz znaka Bika. I to ne bilo kakvim mesecom, već punim Mesecom, em Mesecom koji je egzaltiran na 3. stepenu Bika, pa još pomračenim Mesecom.
Često me klijenti pitaju šta znači to, da je nešto egzaltirano? To znači istovetno kao i kad je elektron u hemiji ekscitovan, odnosno „podignut na viši energetski nivo”, pa tako i planeta kad se nađe u specijalnom okruženju biva egzaltirana, odnosno nadahnuta, uzbuđena, pobuđena… A vi, kako ste? Kada ste vi poslednji put bili egzaltirani, p(r)obuđeni, uzbuđeni, nadahnuti, ma napaljeni na sam život!?
Kad me neko pita kako biram majstore i učitelje u životu, ja im odgovorim tako što vidim da li su napaljeni na ono što rade. Da li im krene voda na usta, od strasti i slasti dok pričaju o nečemu što vole da rade? Da li im oči zasijaju, onako ludački? Da li vi kada pričate o svom životu imate tu strast i tu slast? Da li osećate da je vaš život vaša pralinica i da li osećate taj sveti osećaj zadovoljstva dok vam se vaša pralinica, vaš život, topi u ustima, dok su vaše jezične kvdržice nadražene i saturirane od tog slatkog ukusa, a moždani neuroni odlepljuju od sladostrašća? Do toga da postajete zavisni o tom ukusu punine koji vas ispunjava. Da li mljackate zadovoljno kao nahranjena mačka dok lenškarite zadovoljno i sito, dok vam se smeši brk. Mrnjau! Mrnjau za ovaj mrsni život. Mrnjao u ime zahvalnosti za ovaj preterani, top osećaj (što bi rekli neki novi klinci) upotpunjenosti i zadovoljstva.
Da li imate neizdrž da gricnete, ma „proždrnete” sledeći životni zalogaj, pa i da obližete ceo tanjir, te kao Oliver Tvist, tražite još!
Ako dok ovo čitate me bledo gledate i ne vidite to u svom životu, i ne osećate to zadovoljstvo u srcu, možda samo niste trenutno to osvestili, nego ste zarobljeni u umu koji nije u sada, nego luta hodnicima strahova prošlosti i anksiozno strepi od neizvesnih tunela budućnosti, jer nas tako „radi” ova Mesečeva eklipsa.
Ako biste „samo” uspeli da osetite i probudite tu zahvalanost, možda biste bili korak bliže ka tome da osetite zadovoljstvo i slatkoću i slast života. Ali Pun Mesec i jeste jedan antagonizam želja naših srca i duše (Mesec) sa jedne strane i želja našeg Uma i Ega (Sunce) sa druge.
Stoga, ovo je vreme dodira i zagrljaja. Bik mora da vas zagrli i štipne da bi bio siguran da ste stvarni. Dozvolite sebi da iskusite ljubav kroz dodir i ostala čula i dozvolite sebi da budete otvoreni da vas sam život dodirne, da vas pomazi, da vas potapše po ramenu, da vas zagolica dok se smejete i kikoćete kao neka „zatalambasana“ tinejdžerka. Zato tu stvar koja vas čini da najviše zatreptite, to radite prvo, kao svoj beskompromisni prioritet, pa tek onda sve „moralice i trebalice”. „Neka čeka Ceca” je vaš novi moto, jer ste vi sebi na prvom mestu. Obećajte sebi nagradu za to što ste bili tu za ispunjenje sopstvenih želja. Ono vino ili onaj kolač ili one cipele il torba. „Eat the f*cking cake”, častite sebe i zaboravite na gluten i šećer, jer ovo je vaš život prvenstveno, a kaže pesma „It’s my party and I die if I want to”.
Pa šta ako i preterate, istina, sad su preterivanja verovatnija nego ikada. I baš kao što nas naš jedini Nobelovac savetuje da onda kad postaje neizdržljivo i čini se da nema ni napred ni nazad, kad ste možda zaglavljeni, baš tada ga poslušajte: „Da biste se spasli, idite naprijed, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na površinu, osloboditi se. To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite, a kojima robujete, za život čula, za muku duha“.
Jer Bik je i ta (ne)podnošljiva lakoća postojanja, dok nam Harry Styles to stanje dočarava kao „Watermelon Sugar High”. Feel it, anyway.
