Splav na Savi donosi moderan osvrt na nautički dizajn
Kućica u koju bismo se preselili.
Dok čekamo toplije dane da iz grada pobegnemo na reku, maštamo o kućici na Savi koja bi izgledala baš kao splav iza kog stoji Studio Marsa.
Novi projekat arhitekte Aleksandra Stankovića donosi moderan osvrt na nautički dizajn – prostor stopljen sa rekom, prepun svetla, osmišljen za uživanje.
Projekat predstavlja intimnu drvenu kabinu dimenzija osam puta šest metara, smeštenu na fiksnoj pontonskoj platformi duž reke Save u Mačvanskoj Mitrovici. Dizajnirana je za porodičnu rekreaciju i vikend boravke, ali se može prilagoditi i za veća okupljanja, a sama struktura zamišljena je kao fleksibilan otvoreni prostor.
Evo šta nam je Aleksandar Stanković otkrio o ovom splavu.
Splav na Savi zbog kojeg smo poželeli da živimo na reci
Smešten u malom gradu sa vekovnom tradicijom brodogradnje, gde je „Brodogradilište Sava“ jedno od najpoznatijih bivše Jugoslavije, splav crpi inspiraciju iz korbuzijansko-modernističkog odnosa arhitekture i nautičkog dizajna.
Igrajući se sa arhetipom kabine, nautička funkcionalnost čistih, svetlih i otvorenih enterijera s ciljem naglašavanja „jednostavnog života“, svesno pojačava ovu kliše ideju, oblikujući prostor kao instrument bekstva i relaksacije.
„Tokom faze koncipiranja projekta razmišljao sam tome kako je veza arhitekture i nautičkog dizajna suštinski modernistička – Le Korbizje je bio fasciniran brodovima (Cunard Line prekookeanski brodovi o kojima u piše u knjizi Ka pravoj arhitekturi/ Towards a New Architecture) i nautički dizajn snažno je uticao na modernu arhitekturu svojim naglaskom na jednostavne linije, otvorene osnove i enterijere obasjane suncem, poput brodskih paluba“, objašnjava Aleksandar za BURO.
Spomenuo je i Le Korbizjeov projekat Le Cabanon (Koliba) koji je takođe važna tematska referenca za projekat, kao minimalistički ali vizuelno bogat prostor dizajniran za jedan bračni par.
„Prostorna organizacija i ugradni nameštaj dodatno crpe inspiraciju iz rada drugih pionira modernističkog dizajna poput Šarlot Perijan, Žana Pruvea i Gerita Ritvelda, ako i savremenih autora poput Sema Čermajeva, berlinskog arhitekte i mog mentora sa Arhitektonske Asocijacije, na koga sam odmah pomisilio prilikom dijagonalnog postavljanja trpezarijskog stola“, dodaje arhitekta.
Arhitektura kabine u osnovi je oblikovana njenim odnosom prema vodi. Prilikom ulaska u prostor, kosi krov sa jednim nagibom, postavljen u odnosu na obalu, omogućava vertikalno širenje unutrašnjeg volumena, otkrivajući prostor u svojoj punoj, prozračnoj lakoći.
U svakom pravcu, pogledi na reku i obalu pažljivo su kadrirani — bilo da je u pitanju slikovita perspektiva znamenitog pešačkog mosta uokvirena iz dnevnog boravka, ili pak delić obalnog žbunja koji virka kroz kuhinjski prozor u obliku poštanskog slota.
„Odnos sa vodom je bio, pre svega, izazovan na bukvalan način i to zbog sezonskog vodostaja. Budući da je nivo obale gde su pontoni zakačeni znatno niži od nivoa ulice i keja, tokom kišnih meseci, visoki vodostaju u potpunosti onemoguće pristup. Iako dostupno čamcem, objekat nije imao solarno napajanje te radovi ne bi bili izvodljivi dok se nivo vode ne spusti. Zbog toga, izgradnja je morala da bude taktički izvedena u mesecima niskog vodostaja dok su ostali meseci korišćeni za planiranje i koordinaciju“, napominje Aleksandra.
Dodatni projektantski izazov kada je u pitanju plutajući objekat je ravnoteža, kaže nam.
„Obezbeđivanje ravnomerne raspodele opterećenja po pontonu uslovilo je niz konstruktivnih i materijalnih odluka. Objekat je stoga pozicioniran centralno na pontonu, sa krovom koji se prostire preko čitave širine strukture, dok je težina pregradnih zidova servisne zone izbalansirana velikim staklenim površinama na suprotnoj strani. Izbor materijala takođe je imao ključnu ulogu: u kupatilu su umesto klasičnih keramičkih pločica ili kamena korišćeni lagani karbonski paneli, dok su sve masivnije zidne obloge u dnevnom prostoru ograničene na elemente ugradnog nameštaja, kako bi se izbegla nepotrebna dodatna masa materijala“, detaljno objašnjava arhitekta.
Dijalog između rečnog pejzaža i brodogradilišne tradicije lokaliteta ostvaren je kombinovanjem ’brodskih’ materijala – drveta i aluminijuma, koji su dosledno upotrebljeni na fasadi i u enterijeru, kaže Aleksandar.
„Rečna atmosfera je dodatno uvedena u prostor upotrebom tamnozelenih tonova na ugradnom nameštaju – nijansama preuzetim iz boje savske vode – dok crveni akcenti daju omaž obalskim navigacionim oznakama, produbljivaći vezu enterijera splava sa njegovim rečnim okruženjem“, ističe.
Najzad, osnivač Studija Marsa kaže da je pri ovakvom projektu prvenstveno važno razumeti kako će se prostor koristiti a zatim i kako klijenti žele da se osećaju dok su u njemu.
„Ova pitanja su ključna jer daju jasan fokus arhitekturi i dizajnu objekta. Dakle, sve projektantske prilike i potezi – pogledi, raspored, cirkulacija, svetlo, itd. – su u službi toga, i na arhitekti je, makar u ovom slučaju, da ih zamisli, opazi, i isprojektuje. Na primer, ovaj splav je zamišljen kao svakodnevna oaza mira i namenjen vikend-boravcima i popdnevnim druženjima. Zbog kratkih boravaka, utvrdili smo da spavaća soba nije protrebna, već se modularna garnitura konfiguriše po potrebi. Time je prostor oslobođen suvišnih pregrada i koristan je u celosti sve vreme“, zaključuje Aleksandar Stanković.
Foto: Ivona Petrov