Vila na Jadranu koja izgleda kao da ste zakoračili u maštu slikara
Igralište za boginju Floru.
Hrvatski arhitekta Mario Furčić pokazao nam je kako pastelne boje mogu da kreiraju enterijer koji izgleda eterično i sanjivo, čak pomalo nadrealno – ali opet sasvim moderno, udobno i ušuškano. Njegov projekat Vila Flora nalazi se u Omišu i izgleda kao da je oživela mašta nekog slikara.
Hrvatski grad na Jadranu mu je poslužio kao polazište projekta. Stene, reka Cetina, more i intenzivne boje mediteranske vegetacije čine jedan sloj mesta, dok drugi tvore antičko, ranohršćansko, renesansno i austrougarsko nasleđe, kako piše SuperProstor.hr.
Kako su se svi ti uticaji spojili u jedinstvenu celinu?
Vila inspirisana boginjom cveća ogled je u korišćenju boja
Naziv koji vila nosi proizlazi iz antičke istorije Omiša. Flora, rimska boginja proleća, cveća i životne obnove, postala je imaginarna korisnica prostora i ključ za njegovo oblikovanje.
Koncept projekta može se sažeti u rečenici:
Igralište za boginju Floru.
Ta je misao omogućila slobodniji pristup uređenju enterijera, koji prevazilazi uobičajena pravila i očekivanja vezana za kuće koje se iznajmljuju.
Vila Flora nije zamišljena kao neutralna kulisa, nego kao prostor iskustva – razigrana scenografija u kojoj se prošlost i sadašnjost susreću u pomalo snolikoj atmosferi. Konačni izraz blizak je magičnom realizmu slika Miljenka Stančića ili Đorđija de Kirika: poznati arhitektonski elementi pojavljuju se u novim odnosima, razmerama i bojama, što čini da poprimaju neočekivana značenja.
Polukružni lukovi, stepenište, niše i naglašeni crveni volumeni podsećaju na antičku arhitekturu, ali je ne oponašaju. Deluju poput savremenih arheoloških fragmenata čija funkcija nije uvik unaprijed određena, nego se otkriva kroz život u prostoru.
Takav pristup povezan je s promišljanjima Kristofera Aleksandera iz knjige A Pattern Language, prema kojima arhitektonski elementi nose duboko ukorenjena značenja koja nastaju i menjaju se korištenjem. Važna su referenca bili i crteži dalmatinske antičke arhitekture Roberta Adama, koji ruševinu promatra kao fragment iz kojeg se može izgraditi nova priča.
Koloristička koncepcija proizlazi iz boja dalmatinskog proleća. Snažni, cvetni tonovi povezuju arhitekturu, nameštaj, tekstil, umetnost i zelenilo. Mikrocement naglašenim volumenima daje monolitan, gotovo arheološki karakter, dok drvo i terrazzo unose toplinu, taktilnost i trajnost.
Vila ima približno 300 metara kvadratnih na dve etaže i namenjena je boravku grupa od deset do petnaest osoba. Zajednički prostori u prizemlju – kuhinja, kupatilo, dnevni boravak i sauna – oblikovani su kao povezani, fleksibilni ambijenti, dok su spavaće sobe smeštene na spratu.
Modularna sofa Juno hrvatskog proizvođača Pleme omogućuje različite scenarije okupljanja, a zavese, svetlo i biljke studija Botanike unose pokret i stalnu promenu.
Umetnik Rino Banko izradio je site-specific radove iznad kreveta, inspirirane antičkim skulpturama. Umetnost tako nije naknadna dekoracija, nego sastavni deo arhitektonske priče. Većina enterijera razvijena je po meri, u bliskoj saradnji s lokalnim majstorima.
U enterijeru se istorijski slojevi ne pojavljuju hronološki ni bukvalno. Thonetove stolice uvode austro-garsku memoriju Omiša i stupaju u dijalog s antičkim motivima. Bazen i uređeni spoljni prostor nastavljaju ideju kuće kao celovitog iskustva, povezanog sa svetlom, vazduhom i boravkom na otvorenom.
Granice između arhitekture, dizajna, umetnosti i krajolika namerno ostaju propusne i međusobno se nadopunjuju kroz ritam svakodnevnog korištenja i susreta gostiju.
Vila Flora gostima nudi više od udobnog smeštaja: pruža prostor za istraživanje, druženje, igru i privremeni odmak od svakodnevice. Njen snažan identitet pokazao se i kao tržišna vrednost – kuća je prepoznata i u celosti rezervisana znatno pre početka sezone.
Projekt potvrđuje da promišljen dizajn može biti kulturna, prostorna i poslovna odluka.
Fotografije: Damir Žižić