,,Stabilnost kad si sam svoj gazda je kao mitsko biće, neki kažu da postoji ali ga još niko nije video”
Ana Vlatković je jedna od retkih osoba koja me inspiriše da kuvam. Nikad nije bio dostupniji sadržaj koji može da nam pomogne da se oprobamo u svojim kulinarskim veštinama, ali u moru sadržaja ipak deluje lakše navući cipele i izaći u restoran. Međutim, njen pristup gastronomiji je jednostavan – ona voli da jede, samim time voli i da kuva. Kada razmislim, bolji razlog ne postoji.
U vremenu kada se se živi 300 na sat, usporiti, kupiti namirnice i odvojiti vreme za eksperimentisanje sa klopom deluje kao mir u sred haosa. Kroz dane provedene u kuhinji i hrabrosti da od hobija stvori posao, Ana, ili kako je onlajn zajednica poznaje Gourmana, je ovu lekciju savladala.
Ana, ti si self-taught kuvarica. Šta te poguralo da se oprobaš u kuvanju i kako si savladala taj početak?
Kao i sa svime drugime ako kuvanju pristupiš sa znatiželjom, i oslobodiš se straha od greške ili potrebom za perfekcionizmom, daleko možeš da doguraš. Uvek sam volela da kuvam, čak i kad sam bila klinka, što ne znači da ako nečije iskustvo nije tako da ne može da se promeni kasnije u životu. U mojoj porodici se dobro kuvalo, i okupljanje oko hrane je predstavljalo najvišu formu slavlja i uživanja. Od kuće, preko TV-a pa do interneta, kulinarski svet nam nikad nije bio dostupniji, i zaista ko želi može da savlada osnove iz kojih može da razvija svoju kulinarsku kreativnost.
Na početku svoje kulinarske karijere si zagovarala keto dijetu. Da li se tvoj stav prema ishrani od tada promenio ili si i dalje ljubitelj mesa?
Keto je dugo godina bio odličan alat za mene u cilju održavanja kilaže, iako poslednjih godina težim da se oslobodim dijeta i pokušam da napravim balansiraniji odnos sa hranom, radom na sebi. Kao i za mnoge druge ljude to nije tako jednostavno, jer odnos sa hranom ume da bude veoma kompleksna stvar. Za mene keto nikad nije bio dugoročno rešenje, što sam i drugima predočila u svojoj knjizi.
Na pitanje da li sam ljubitelj mesa odgovaram sa apsolutnim da, i to nikako ne vezujem za keto. Ja sam gurman, i volim sve što je ukusno, slasno i od čega ti se đuska dok jedeš. Meso za mene spada u tu kategoriju, ali ne sedi u toj kategoriji samo. Gomila mojih recepata su vegetarijanski ili imaju svoju vege opciju u receptu.
Kako si došla do ideje da započneš Gourmana, koji je od bloga sada prerastao u brend?
Ideja je nastala spontano, kao potreba da više radim nešto što volim, tako što je u trenucima velikog stresa kuvanje bio moj zen. Kao Katarina Anđelić, nedelja je bio moj dan! Dan kad idem na pijacu i kuvam nekad i po ceo dan šta god mi padne na pamet, bez plana i sa ciljem da udjem u flow. Ljudi na mom privatnom profilu su na to odreagovali kao nikada do tad i pogurali me da otvorim zaseban nalog i napravim blog. Ubrzo sam dala otkaz u firmi u kojoj sam tad radila i uz ogromnu podršku nastavila isključivo sa kuvanjem. Iskreno živim svoj san, i zahvalna sam na podršci koju sam dobila od svojih bližnjih i svojih pratioca.
Šta je potrebno da bi se od ljubavi prema gastronomiji stvorio stabilan posao?
Izazovi su mnogi, a ono što je potrebno je da slušaš svoj unutrašnji kompas. Jedino kad slušaš svoj gut feeling i radiš stvari baš onako kako ti misliš, stvar može da postane autentična i drugačija u moru istog. Najteže je što prvih nekoliko godina ne možeš da naplatiš svoj rad. S druge strane, često ne osećaš da radiš nego da se igraš, zbog čega valjda na kraju i istraješ. Super stvar je što kad srcem kreneš u nešto često ne obraćaš pažnju na realistične prognoze. Stabilnost kad si sam svoj gazda je kao mitsko biće, neki kažu da postoji ali ga još niko nije video. Šalu na stranu, jedina konstanta u mom poslu je da nema konstante, i to mi se baš sviđa.
Stojiš iza novosadskog lokala Paleta Prostor koji služi kao galerija, prostor za kulinarske radionice i mesto za druženje uz klopu i piće. Kako si se opredelila na taj korak i kako Paletu držiš u život pored sve veći broj lokala?
Paleta je moja i Filipova (moj muž) prirodna ekstenzija, nešto o čemu smo maštali već duži niz godina kao nekom igralištu za sve naše ideje. Čekali smo savršen prostor i dočekali ga. Za nas je kontakt s ljudima i socijalizacija integralni deo života tako da je ovo bio prirodan nastavak priče. U Novom Sadu ne postoji prevelika konkurencija, pogotovo ne za koncept koji mi radimo, pa smo na neki način sami sebi napravili mesto na koje bismo voleli da izlazimo. Paleta je napravljena pre svega za nas, i za ljude poput nas, koji razumeju i cene ono što pružamo. Iz te ljubavi i posvećenosti prirodno se stvara pravi, divan community i priča se razvija organski. Slično kao što se desilo i sa Gourmanom.
Pored kuvanja i Palete, često i putuješ. Kako spajaš svoje dve ljubavi u jedno? Šta predlažeš onima koji traže najbolja mesta za klopu kada putuju?
Putovanje mi je na listi prioriteta tu negde sa klopom, i po meni su u neraskidivoj vezi. Kad putujem volim da se upoznam sa kulturom kroz njeno kulinarsko nasleđe kao najživopisnijim medijumom za istraživanje. Hrana je kultura isto koliko i muzika jednog naroda, slika sliku njegove istorije. Činjenica da kuvanjem i namirnicama možeš doneti delove sveta kod sebe u kuću je fascinantna, zar ne?
Po meni na putovanju treba iskusiti što više raličitih prezentacija hrane, od skromnijih do onih ekstravagantnijih (koliko je ko u mogućnosti, naravno). Takođe, kad destinacija ima bogatu food kulturu poput Meksika, Španije, Francuske, Japana, itd. ne treba se mnogo rasplinjavati u moderne džentrifikovane branč orijentisane lokacije. Manite se avokado tosta u Parizu, probajte puževe na pijaci u Mareu. Pustite eggs benedikt i smuti od 5 povrća i čija semenki u Rimu i navalite na cacio e peppe. Ako ste u prestonici mešanja kultura kao što je Njujork ili London, slobodno se rasplinite u vode internacionalnog fjužna jer su takva mesta su stvorena za to. Istražite destinaciju, i top tip – gledajte slike restorana na Google-u, znaćete i sami šta vam izgleda ukusno.
Od svih mesta na koje si putovala, koji bi restoran izdvojila kao omiljeni i zbog čega?
Nemoguć zadatak ali evo nekoliko koji su mi i dalje u ram memoriji – The Clown Bar u Parizu mi je bio najskorije religiozno iskustvo. Zatim Alfonsina u predgrađu grada Oaxaca u Meksiku sa nestvarnim michelin star level jelima, u nedovršenoj kući kojoj se pristupa makadamom. U Lisabonu sam odlepila za mestom Petisco Saloio, koje je malo van centra i okuplja lokalnu ekipu, gde je apsolutno svako jelo sa menija (da, naručili smo sve) bilo besprekorno ukusno (što ne kažem tako lako). Cela Španija je moj đir ali ako moram da biram, u Barseloni ne preskočite Quimet i Quimet, mali wine bar sa fenomenalnim hladnim tapasima, u Malagi popijte čašu vermuta u Antigua casa de Guardia, nekada omiljenoj Pikasovoj udžerici u rodnom gradu ili Medina bar na pijaci za kasni doručak, ako je pečena hobotnica vaša stvar. U Sevilji svratite u prodavnicu Casa Moreno gde u zadnjem delu imate par stolova i inox šank, tu vas čekaju najslađi tapasi koje ćete probati, fantastični hladni naresci i sardine na skormnom parčencetu belog hleba, čaša hladnog piva posle hodanja po vrelom andaluzijskom suncu, a na kraju dobijete masan račun ispisan rukom, sa dodatim srcem. Ima li šta više kul od toga?
Šta svaki kuvar početnik mora da ima na dohvat ruke?
Internet, dobar nož, dasku, varjaču i teflonski tiganj i ,,mogu ja to” stav. Ah, da i sastojke! Za početak.
