Da li kolektivno fantaziramo o javnom isceljenju? Da li post-traumatski rast može biti televizovan? Film „Mudrost traume– da li naš najdublji bol može biti predvorje isceljenja“, sjajan je resurs za psiho edukaciju i upoznavanje sa mehanizmom (najčešće nesvesnih) reakcija na traumu.
Film obrađuje uglavnom incidentne slučajeve traume: nasilne roditelje, istoriju adikcija, krađa, prekršaja, događaje u detinjstvu koji narušavaju kapacitet za igru i poverenje u svet kao u bezbedno mesto. U zrelom dobu svi manje ili više odigravamo našu razvojnu traumu. Nema jačeg među jednakima, pa će svako proživeti svoju priču o traumi na drugačiji način.
Narator i protagonista na grupnoj seansi, Dr Gabor Mate otvoreno govori o svojim traumatskim iskustvima, predlažući i radnu definiciju traume kao nečega što se ne dešava nama, već u nama samima, a kao rezultat onoga što nam se dogodilo. Smeštajući je „na unutra“, Gabor Mate sugeriše da je trauma telesno iskustvo što potvrđuje i jedna od najčešćih reakcija: bola, teskobe i potrebe da je kupiramo.
Kako prevladavanje traume često ne ugleda zdrave obrasce, unutrašnji traumatski doživljaj opisan je kao nešto što traži spoljnu i najčešće telesnu reakciju.
Sam Mate navodi da je na sopstvenu razvojnu temu reagovao kompulzivnim vežbanjem, ekcesivnom kupovinom muzike, radoholičarstvom. Sve ovo dovelo ga je do sagorevanja koje je bilo signal da je vreme za kvalitetniji i svesniji pristup rešavanju problema.
Za ljubitelje astrologije možemo se pozabaviti i njegovom natalnom kartom. Kako najverovatnije ima Mesec u Ovnu, Krittika nakšatri (lunarnoj kući), čije je božanstvo Agni, bog vatre, ljudi imaju želju da blagostanje izjednače sa hiperfunkcionalnošću i da se osećajnost na neki način pobedi. Kritika je sunčeva nakšatra, koja um usmerava na trijumf nad osećanjima. Pripada kasti sveštenika, pa Krittika ljudi jako često bivaju predstavnici nekog srodnog zvanja: sveštenici, ljudi koji prenose saznajnu vatru drugima, profesori, životnu učitelji koji bivaju ognjište mudrosti, što vidimo kroz njegov grupni rad sa ljudima.
Sve od metoda rada na traumi u filmu su prikazane kao grupne, u vidu grupnih seansi. Međutim, da li mi u kolektivu zaista možemo da patimo? Može li se trauma, kako god je doživljavali baš sasvim staviti u domen komunikabilnog? Da li efekat kamere može da naruši afmosferu rada na sebi, koji nužno zahteva povlačenje i intimnog?
Rad Gabora Matea kao stručnjaka na palijativnoj nezi i prikazuje i njegovu želju da se trauma tretira ekscentrično, tražeći nekonvencionalne načine. U tom smislu, film tematizuje i vrlo radikalne pristupe za rad sa traumatskim stanjima. Jedna od njih je i šamanski Ayahuasca ritual, koji nas pijenjem ove magične biljke vodi u centar naših najvećih stahova i na taj način čisti i isceljuje. Ovaj drevni metod mnogi diskutuju kao suviše intenzivnu prečicu ka samozpoznaji, gotovo manične potrebe da upoznamo, ili radije, ubijemo svoju traumu. Ovaj ritual možda može biti jako privlačan ljudima sa Mesecom u Ovnu jer Krittika jer predstavlja susret sa takozvanim „svetim spiritom“ i fantaziju orgazma samospoznaje, svojstvenu ovoj poziciji.
Šta sve film nudi kao rešenje za rad na traumi? Ohrabrivanje ljudi koji su imali incidentno-traumatska iskustva da osveste porodične obrasce kroz grupnu terapiju i tako prekinu krug odgovaranja na istu kroz zavisnosti, samopovređivanje i bežanje u sebe, centralna je tema filma.
Forma grupne terapije prikazana je kao moćno sredstvo sa to da ljudi progovore ne samo sami sa sobom, već se i međusobno povežu, što se u većini psihološke literature i preporučuje: ostati povezan sa svetom, pa čak i u kontaktu koji nije najintimniji.
Individualan rad na traumi kao za svakoga jedinstveno iskustvo nije naročito diskutovan, možda i zato što bi se tête-à-tête pristup razvodnio i u velikoj meri obesmilio kada bi tako privatan setting narušio efekat kamere.
Pitanje koje se ne postavlja, a prirodno se nastavlja kao kontemplacija na film je: da li je incident isto što i trauma? Slučajeve koje vidimo obuhvataju spektar ljudi koji su žrtve porodičnog nasilja, zatvorenike i ljudi koji su skloni incidentnom ponašanju, kao i zavisnike i one koji su uspeli da sve od navedenog ne budu.
Iako trauma neretko jeste izrazito neprijatno iskustvo koje u formativnim godinama utiče na bojne stvari važne za funkcionisanje u zrelom dobu, trauma nije isto što i indicent. Nije potrebno da nas neko udari, ponizi, obezvredi, naruši nam granice ili bilo šta drugo što je psihološki invazivno. Trauma je i sam porođaj, izlazak iz majčine utrobe na novo, nesigurno mesto. Ona je i trpljenje novorođenčeta što majke nema u vidokrugu, što je za tako mlad psihizam ravno horor filmu. Separacija od roditelja ili njihova smrt, pa čak i izostanak naročito opisive traume predstavljaju neke od mogućih teških iskustava. Nemati traumu znači biti lišen životnog iskustva, recimo, jako protektivnim roditeljima, što kasnije stvara nove probleme u, opet recimo, simbiotskom vezivanju za partnera.
Još jedno od pitanja koje se postavlja je da li insistiranjem da razumemo traumu retraumatizujemo sebe? Koliko je javni govor o njoj lekovit, a koliko rezultat njene prorađenost?
Ovaj film je kako god da ga posmatramo možda prvi nakon „Century od the Self“ koji duboko ponire u razumevanje psihičkog funkcionisanja i došao je, čini se, u pravo vreme. Znanje da drugi ljudi proživljavaju isto što i mi, već je na neki način resurs za samopomoć, ali i ono najključnije: ponovno povezivanje nas samih sa delovima sebe koji su bili previše bolni da bismo ih osetili bez droge, nasilja ili depresivnosti.
Povezanost u doba kada svi već odavno govorimo da smo svesni svoje otuđenosti od sebe samih, neverovatno je moćno oruđe koje nam može pomoći da se mi međusobno povežemo. Ne pričati o traumi čini se nemoguće, a niko od nas ne želi da bude ghostovan od samog sebe. U priči je povezivanje, zato pokrenimo priče o kojima smo dugo mogli samo da ćutimo. Trauma nema jezik ali post-traumatski rast je najbolji prevodilac koga možemo imati.