DJ Janko Žigić rođen je i odrastao je u Beogradu, ali poslednjih pet godina živi u Aziji. On je rezident Savage i Mirage kluba, deo tima Equation festivala, kao i organizator mnogobrojnih underground žurki. Njegov san bio je da živi u Japanu, ali kada je dobio šansu da se preseli u Vijetnam, nije časio časa, kupio je kartu u jednom smeru i od tada živi avanturu svog života. U pauzi između gigova, čuli smo se sa njim i porazgovarali o azijskoj klabing sceni, pločama i nostalgiji.
Kakvo je bilo tvoje detinjstvo? U kom momentu se muzika integrisala u tvoj život kao njegov neodvojiv deo?
Prvo sećanje na muziku iz detinjstva definitivno je bio Michael Jackson, moj otac je imao lepu kolekciju CD-ova pop i rock muzike, koju smo slušali dok smo putovali kolima ili kod kuće. Kasnije, kad sam dobio prve telefone sa bluetooth i infra-red opcijama, kupovao sam i skidao muziku da bih se menjao sa drugarima u osnovnoj školi, nakon toga postala je moj neodvojiv deo kad sam krenuo na prve rejvove 2012, godinama sam pokušavao da nađem trake koje bih čuo na nekoj žurci, to mi je bila velika pasija.
Kada si počeo da maštaš o selidbi i zašto baš Vijetnam? Da li bi mogao da povučeš neke paralele između života tamo i ovde? Ili sušte suprotnosti?
Oduvek sam maštao o selidbi u neke daleke krajeve sveta, za mene su to Azija i Južna Amerika. Omiljene knjige su mi bile: „Put oko sveta za 80 dana“ i „20,000 milja pod morem“; tu je počelo moje maštanje o avanturističkom načinu života, shodno tome upisao sam srednju turističku školu na Novom Beogradu. San mi je bio da živim u Japanu, kad mi se dogodila šansa da odem za Vijetnam i predajem engleski, jer su mi prijatelji već živeli tamo i čekali me da dođem. Nisam razmišljao ni trena, već sam uzeo kartu u jednom pravcu i zaputio se na daleki Istok sa još par dobrih drugara, sa namerom da tamo ostanem minimum 3 godine, a proveo sam 5 godina u Hanoju. Velika je razlika u načinu života između Evrope i Azije, tamo je haotičnije, visoka je stopa siromaštva ali ljudi su nekako srećniji i ispunjeniji nego oni koji žive u Evropi recimo. Azijati su povezaniji sa prirodom i ljudima oko sebe, vrlo su radi da pomognu kad vide da si u nevolji, gaje snažne porodične i religiozne tradicije.
Da li si uspeo da stvoriš osećaj novog doma u inostranstvu? Koji je tvoj lek za nostalgiju?
Jesam, kao što sam već naveo u prethodnom pitanju, nisam se solo zaputio tamo i to je dosta olakšalo moju adaptaciju na Vijetnam. Sećam se da sam prvi dan po dolasku u Hanoj seo u kafić, poručio tradicionalni lokalni sendvič (banh mi) i vijetnamsku kafu, nakon prvog sata u Hanoju imao sam preko deset novih prijatelja koji su iz različitih zemalja sveta, mogu reći da je to nekako bila ljubav na prvi pogled sa atmosferom i stanovništvom Hanoja, lokalne i strane zajednice. Najviše su mi nedostajali porodica i hrana. Prijatelji su često dolazili iz Srbije, da žive ili turistički, tom prilikom bih ih zamolio da mi donesu hranu koju su roditelji slali, tu je naravno neizostavni deo bila i rakija, koju smo vrlo rado delili sa našim stranim prijateljima (svi su bili oduševljeni i pitali za još). Želeo bih da napomenem da su moja omiljena mesta u Vijetnamu: selo Hoi An (Centralni Vijetnam) i planina Da Lat (Južni Vijetnam). Imao sam prilike da provedem dosta vremena tamo i može se reći da sam zaljubljen u lepotu prirode oba mesta.
Kakva je klabing scena Vijetnama? Sprovedi nas kroz najneobičniji gig na kom si vrteo.
Klabing scena se vrlo lepo razvila u poslednjih par godina, ranije je akcenat bio na expat community jer su uglavnom oni izlazili u klubove sa kvalitetnijom underground muzikom. Covid je promenio dosta toga i sada je uglavnom 80% populacije u klubovima lokalno stanovništvo, jer je veliki broj stranaca otišlo kući zbog teškog lockdown-a od aprila 2021 (trajao je skoro godinu dana), ujedno se desilo da je krenulo da se pojavljuje više lokalnih artista, što je lepo obogatilo našu muzičku scenu i dovelo do raznolikosti koja je uvek dobrodošla u krugu alternativne muzike.
Za početak kreiranja scene u Vijetnamu zaslužna su 2 kluba: prvi je The Observatory (Saigon) klub koji uskoro slavi 10 godina svog postojanja i mogu reći prvi stub klubske scene u Vijetnamu, sa bukinzima iz Evrope, Amerike i Azije, što je u to vreme bilo novina, jer su lokalci bili zainteresovani za EDM, Vinahouse i trens žanrove. Često sam vikendima leteo za Sajgon (udaljen je skoro 2,000km vazdušnim putem od Hanoja) radi odlaska na muzicki događaj, već u nedelju bih se vratio za Hanoj jer sam predavao časove u školi od ponedeljka. Drugi klub je Savage (Hanoi) gde sam rezident DJ, osnovan je 2016, takođe ima lepu viziju kako treba raditi buking program, pružiti publici šansu da otkriju novi zvuk i možda pronađu sebe u jednom od njih. Program je interesantan, imao sam priliku da čujem mnoštvo dobrih setova od strane lokalnih i internacionalnih DJ-eva, a ujedno i da puštam muziku sa njima.
Oba kluba su zaslužna za razvoj queer scene, gde se jednom mesečno (još od osnivanja kluba) dešavaju događaji tog tipa. Snug + Peach (Hanoi) ; Genderfunk (Saigon). Jedan od najneobičnijih gigova koje sam vrteo je Equation Festival, postoje 2 stejdža, jedan u pećini a drugi je smešten u dolini među pirinčanim poljima. Imao sam prilike da nastupam, radim kao artist host i pokrijem ostale pozicije u sklopu festivala. U sve ovo mnogo je lepše da se sami uverite jer stvarno zvuči nestvarno, tako da savetujem svima da posete festival ili ako već ne mogu, da se makar putem virtuelno uvere kako apstraktno lokacija izgleda. Definitivno moje najbolje i najlepše iskustvo jedne žurke.
Za mene je pravi sklad kad nađem event koji se događa u prirodi, Vijetnam je zemlja sa prelepom prirodom i ne postoji mnogo zakona koji sprečavaju organizovanje žurki u istoj. Još jedna od organizacija koja se bavi produkcijom festivala je Studio Adventure Collective (Hanoi), organizovali su žurke na plaži u Hoi An (Centralni Vijetnam), Phu Quoc ostrvo (Južni Vijetnam).
Rezident si Savage i Mirage kluba, kao i deo tima Equation festivala, a pored toga si radio u organizaciji mnogobrojnih underground žurki. Koja još interesovanja gajiš pored muzike?
Tako je, oduvek sam želeo da se time bavim, od kad sam otišao na prve žurke, samo što u Srbiji nekako nisam osećao da je scena zdrava i nisam hteo da se u to upuštam. Život u Aziji me je inspirisao da konačno krenem da se bavim muzikom, otvorila su mi se nova vrata, dobio sam šansu da doprinesem razvoju underground scene koja se u tom momentu razvijala velikom brzinom i na bolje. Pored DJ-inga imao sam prilike da pomognem u otvaranju record shop-a Pond (jedan od snova mi je da radim u prodavnici ploča), on se nalazi u prizemlju kluba Savage. Takođe sam organizovao gigove za DJ-ve iz Evrope, da nastupaju u zemljama Azije od Indije do Tajvana. Ucestvovao sam u organizaciji raznih zurki i festivala po celom Vijetnamu.
Pored muzike gajim brojna interesovanja kao što su: filmovi (radio sam filmske večeri na velikom platnu u Vijetnamu), putovanja, fotografija, razni tipovi umetnosti, takođe učim razne jezike u slobodno vreme.
Revnosno sakupljaš ploče. Koji ti je najdraži “ulov”?
Najdraži ulov mi je u Crevette Records (Brussels), koju sam posetio pre manje od mesec dana jer sam imao performans na radiju Kiosk. Imaju veliku kolekciju second hand ploča iz 90-ih i 2000-ih koje uglavnom tražim i kupujem online ili lično u shopu. Ploča je M|A|R|R|S – Pump Up The Volume (1987) , platio sam je svega 4 evra.
Koja traka po tebi predstavlja Beograd, a koja Hanoj?
Hmmm, teško mi je da izdvojim ali probaću. Što se Beograda tiče, muzika koju sam uvek slušao u Vijetnamu dok sam se osećao nostalgiju, bila je Ex Yu rock i pop. Mogu reći da mi je jedna od omiljenih pesama Dino Dvornik – Ti Si Mi U Mislima (1989). Pesma koja me vezuje za uspomene na Hanoj je Red Axes – Hanoi (Feat. Cô Đôi Thượng Ngàn & Viet Rice Band) (2019). U to vreme sam otkrivao muzičku scenu u Vijetnamu, te godine oni su snimili ovaj EP sa tradicionalnim muzičkim folk društvima sa severa i juga Vijetnama.
Šta je najvažnija lekcija koju si izvukao iz nekonvencionalnog načina života?
Najvažnija lekcija koju sam izvukao je da treba živeti život punim plućima, upoznati razne kulture, ljude i uvek žuditi za novim iskustvima i nekim načinom života koji nije dosadan, već interesantan i avanturistički. To što smo rođeni u nekoj određenoj zemlji ili gradu, ne mora da znači da tu trebamo i ostati ceo život. Nakon svega pare i nisu pravo bogatsvo, već brojna iskustva i prijateljstva koje je moguće pronaći i iskusiti sa ‘nekovencialnim stilom života’.
Za kraj ovog intervjua imam samo da poručim čitaocima da ako nisu već, što pre se zapute za Aziju, da se uvere u njenu lepotu i harmoniju svojim očima.
