Postoji li dovoljno veliki gest da izbriše prevaru?

Večno pitanje: treba li oprostiti prevaru? Norveški biatlonac Sturla Holm Lægreid ovih dana je primer kako čak i najveća priznanja i emocije ne mogu potpuno obrisati posledice pogrešnih odluka. Nakon što je osvojio bronzu na individualnoj trci od 20 km na Zimskim olimpijskim igrama u Milanu i Kortini, Lægreid je otvoreno ispričao da je prevario svoju partnerku pre tri meseca i da joj je to nedavno priznao. Njegova izjava, uprkos trijumfu i medalji, pokrenula je talas pitanja: može li gest, pa bio on i najjavni, najdirljiviji ili najromantičniji, da izbalansira bol koju prevara stvara?

Njegova bivša devojka, koja želi da ostane anonimna, jasno je stavila do znanja medijima da, uprkos Lægreidovoj javnoj deklaraciji ljubavi, „teško je oprostiti“ ono što se desilo. Ona nije tražila da bude pod svetlima reflektora i jasno je pokazala koliko se često žrtva preljube oseća izloženo, nebitno i koliko je velik i emotivan bio gest onog koji je pogrešio.

Njena zahvalnost porodici i prijateljima koji su je podržali naglašava da oprost nije pitanje veličine gesta, već procesa unutrašnjeg oporavka i granica koje svaka osoba postavlja.

Veliki gestovi kao red flag sam po sebi

Veliki javni gestovi, izvinjenje pred kamerama, emotivno priznanje ili spektakularna deklaracija ljubavi, mogu biti iskreni, ali ujedno mogu stvoriti dodatni pritisak. Narušeno poverenje zahteva vreme, rad na sebi i promenu ponašanja, a ne spektakularne demonstracije.

Sportista je priznao grešku „na dan kada je Norveškoj pripala sportska slava“ i kasnije se izvinio zbog toga. To ujedno pokazuje koliko kontekst i tajming mogu dodatno zakomplikovati odnos.

Ali, mnogi se sada pitaju, da li bi mlada devojka trebalo da mu oprosti?

Oprost ne znači zaboraviti ili opravdati prevaru. To je više oslobađanje sebe od besa, tuge i ogorčenosti. Neki stručnjaci kažu da opraštanje može povratiti moć i pomoći u procesu oporavka, ali samo ako je ličan i dobrovoljan, a ne uslovljen pritiskom ili očekivanjem partnera da „prpđe preko toga“. Drugim rečima, oprost za prevaru može da donese mir osobi koja je povređena, ali ne mora da znači nastavak veze.

Balans između javnog i privatnog

Ponekad, najbolji izbor kada tražimo oproštenje za prevaru nije spektakularni gest kajanja ili vraćanje u vezu, već rad na sebi. Veliki gest može otvoriti vrata za razgovor, ali stvarni oprost dolazi iz unutrašnje snage, promene ponašanja i vremena koje je potrebno da se poverenje obnovi, ako se uopšte može obnoviti.

Sturla Holm Lægreidov pokazuje koliko su emocije kompleksne i koliko je teško balansirati između javnog i privatnog. Njegova bronza je zabeležena u istoriji biatlona, ali lekcija koju je ostavio je intimnija i trajnija: prevara ostavlja tragove koje ni olimpijsko postolje, ni javno izvinjenje, ni spektakularni gestovi ne mogu odmah izbrisati, a oprost za prevaru je proces koji traži vreme i unutrašnju snagu, a ne gestove.

Konačno pitanje „da li treba oprostiti?“ zavisi od svake osobe i njene sposobnosti da preradi bol. Neki će izabrati oprost kao oslobađanje, neki će odlučiti da je granica nepremostiva. Veliki gestovi mogu biti emotivni, ali ni jedan gest nije dovoljan sam po sebi, osim ako promena ne postane vidljiva i trajna.

Povod za razmišljanje

Stručnjaci za odnose i intimu, poput poznate terapeutkinje Ester Perel, često ističu da oprost nakon prevare nije linearan.

Perel često ističe da prevara nije uvek znak kraja ljubavi, već pokazatelj da u vezi nešto nije funkcionisalo, bilo da je reč o nedostatku intimnosti, komunikacije ili emocionalne povezanosti. Ona kaže: „Prevara je simptom, a ne bolest. Ne mora označavati kraj veze, ali je jasan znak da treba pažljivo sagledati sopstvene i partnerske potrebe.“

Terapeuti takođe naglašavaju da oprost ne znači opravdavanje tuđih postupaka ili zaborav. „Mogu razumeti zašto se neko upustio u prevaru, ali to ne znači da sam saglasna sa njegovim postupkom. Razumevanje je korak ka ličnom miru, a ne nužno ka ponovnom poverenju.“ – kaže Perel.

Perel ističe da spektakularni, javni gestovi izvinjenja često više pomažu javnosti nego prevarenoj osobi. Kada neko javno izjavljuje kajanje, to može zadovoljiti ego javnosti, ali prevarenoj osobi ostaje isti emocionalni teret.

Foto: Profimedia