Da li je danas sramotno biti aktivan na Linkedinu?

LinkedIn je nekada predstavljao digitalni ekvivalent poslovnog hodnika: prostor u kom se susreću stručnjaci, razmenjuju iskustva i prepoznaju mogućnosti. Danas, međutim, sve češće deluje kao hibrid između Instagram motivacionih ispada, sentimentalnih Facebook statusa i kratkih TikTok dnevnika koji su samo prepakovani u “profesionalni ton”.

I zapravo, tu počinje problem. Vi, milenijalsi, generacija koja se zaklinjala da razume digitalnu komunikaciju, uspela je da pretvori LinkedIn u arenu u kojoj je ispovest važnija od uvida, a narativ važniji od znanja, veština i činjenica.

Umesto konkretnih iskustava i ozbiljnih analiza industrije, dobijamo izmišljene anegdote, preterano emotivne priče i savete koji zvuče kao da su izašli iz priručnika o “pozitivnom razmišljanju” iz vremena motivacionih VHS kaseta.

Svako piše kao da je upravo otkrio univerzalni zakon uspeha, a zapravo samo reproduciramo sadržaj koji ne rešava nijedan stvaran problem, niti bilo kome pomaže da zaista napreduje kako poslovno tako i životno. Pojavljuje se osećaj da svi sve znaju, ali da niko ništa ne zna. Jer, znanje danas više zavisi od samopouzdanja nego od istinskog iskustva, a odvažnost je zamena za stručnost.

Komentari ispod takvih objava sve češće zvuče šuplje, generički, kao da ih je napisala jedna ista, umorna ruka koja pokušava da ostane vidljiva u gomili: “Bravo!”, “Podržavam!”, “Čestitam!” Niko zapravo ništa ne kaže smisleno, ali svi učestvuju kao neki roboti.

Platforma koja je trebalo da bude most koji spaja ljude sličnih poslovnih vizija postala je pozornica na kojoj se ljudi takmiče ko je bolji, uspešniji, organizovaniji, disciplinovaniji, a otišli smo korak dalje pa smo počeli da nabrajamo i porodične uspehe. I, dok se svi utrkuju da ostave što svetliji trag, prava vrednost se gubi u preteranoj buci.

LinkedIn kao još jedna sramotna laž

Najgore od svega je što se stvara lažna slika profesionalnog života. Na LinkedInu niko ne greši, niko ne sumnja u sebe, niko ne kasni na posao, niko ne dobija negativan feedback od nadređenog, niko ne propada i niko ne zapinje.

Svi smo heroji sopstvenih priča, eksperti svojih industrija, ljudi koji su se navodno rodili spremni da vode tim, kompaniju ili industriju. A zapravo znamo da je realnost potpuno drugačija, samo što platforma ne nagrađuje realnost nego narativ: dramatičan, dirljiv, pažljivo ispoliran.

Pa, da li je sramota pisati na LinkedInu?

Sramota je jedino to što smo mu kolektivno uradili, pretvorili ga u još jednu pozornicu za digitalne maske. LinkedIn i dalje može da bude koristan, praktičan i da služi za pronalaženje posla i partnera u poslu (a ne u životu), ali pod uslovom da prestanemo da ga punimo ispraznim frazama, izmišljenim pobedama i motivacionim monolozima koji ništa nikome ne znače.

Možda je vreme da prestanemo da se nadmećemo za pažnju i počnemo da delimo ono što je zaista vredno za posao. A svoje privatne pobede, probleme, politike ostavimo za Instagram.

Jer, možda najveća ironija danas nije u tome da li koristimo, i pišemo na LinkedInu, nego u tome što smo zaboravili zbog čega smo tu.

Najveća zabluda našeg vremena nije u tome što ne znamo ko smo, već u tome što mislimo da moramo to dokazati drugima.

Foto: Pexels