10 stvari koje volim: Madlena Dašić
Madlena Dašić je multimedijalna umetnica, grafička dizajnerka i profesorka na Metropolitan Univerzitetu. Osnivačica je kreativne inicijative i dizajn studija “Artists Anonymous Belgrade”, gde samostalno i zajedno sa studentima radi na komercijalnim i humanitarnim projektima. Glavni fokus studija je socijalno angažovani dizajn koji ima za cilj da doprinese socijalnim aktivacijama. Otkrila nam je 10 stvari/ljudi/mesta koje voli.
01
Roze nebo
Zalazak sunca od kada pamtim predstavlja trenutak kada se celi prethodni dan izbriše i sve se klarifikuje u tom jednom trenutku. Pogled u nebo mi je nekada i sada predstavljalo dubinsko čišćenje uma, i uvek je nosio isto značenje bez obzira na to da li sam ga posmatrala kao malo dete ili sada kao žena. Tu počast prirodi i magiji neba reflektujem na svoju decu, i tako je moj stariji sin jednog popodneva dok smo posmatrali zalazak zajedno izgovorio rečenicu koja mi ostaje utisnuta u srcu, a to je : „Ti uzmi roze nebo Mama, a ja ću plavo“.
02
Zvuk gugutke
Mala kućica u mističnoj bašti u Niškoj banji je mesto gde je sve počelo. Mesto gde sam i danas u najbližem poznanstvu same sebe. Borova šuma, drvo smokve, lipa i orah, i taj mistični zvuk gugutke. Ostala je kao pečat koji zadovoljava sva moja čula, i čini da kada je čujem i u užurbanom gradu, vraća misli na jednostavno i čisto vreme. Kada bi vizualizovala u mislima zvuk gugutke, pomislila bih na vazduh.
03
Utovar kombija za izložbe
Da li to bila lična, grupna, ili studentska izložba, jutro kada Čika Cane dokotrlja svoj famozni prašnjavi Walkswagen kamion ispred ateljea znači samo jedno. Da je sav trud, rad, štampa, priprema, došla na svršen čin. Da pristižu sati znoja, truda, kačenja, lepljenja, improvizacija, postavljanja projektora, i da se približava trenutak kada iscrpljeni stojimo pred postavku i pozdravljamo se sa njom, ona nije više samo ideja, imaginarni plan, 3d render. Ta postavka postaje deo publike koja će imati priliku da se susretne s njom, ona postaje svačija. To je najranjiviji trenutak u praksi umetnika.
04
Novi „pitch“
U poslednje vreme moj poslovni prioriteti ležu u smeru završavanja doktorata i držanja predavanja na Univerzitetu. Moje usmerenje ka akademskom usavršavanju u karijeri čine da konstantno budem u trci sama sa sobom, u svojim mislima nikada sebi nisam dovoljno pročitala, a ni napisala, ili ispredavala. Zato kada „doleti“ poslovni izazov u vidu vizuelne komunikacije, postoji taj entuzijazam i beg od reči i slova ka vizuelnoj komunikaciji koji mi daje pozitivnu energiju i želju da prožderem novi izazov. Imam ludu sreću da imam fantastičnu klijentelu i poslovne izazove jer od prvog dana obožavam posao grafičkog dizajnera, pa takva energija verovatno i privlači sličnu. Volim da stvaram vizuelna dela koja su potrebna klijentima sa svim emocijama uključena u proces sa obe strane, mene, i onoga kojima su moja dela potrebna. Za mene je svaki dizajn pričanje priče, nije samo dekoracija, i izlazi van potrebe samo vizuelnih stimulansa.
05
Analogni i „vintage“ dizajn
Konstantno imam osećaj ogromne zahvalnosti prema precima umetnosti, pionirima koji su utabali puteve dizajna bez kojih ne bih radila ovaj posao danas. Tu je i doza griže savesti, toliko im dugujemo, toliko smo im oduzeli, ižvakali, preveli, zloupotrebili. Ovde ubrajam veliki broj različitih formata dizajna, plakati, dizajn ambalaže, tipografije, dizajn knjiga, omoti gramofonskih ploča… Zato kada imam trenutak da se upustim u datoteke ovih dijamanata, da li to iz ličnih arhiva, muzeja, slučajnih susreta, uzmem jedan duži trenutak da se divim. Veliki sam ljubitelj antikviteta u formama štampanih medija, i mislim da bi poslednji dinar dala na kupovini ovakvih artifakta. To je za mene blago i nasleđe koje treba očuvati.
06
Kafa i cigarete u 23h
Dugi i ludi su moji dani. Suma sumare poslednji 24. sat se dešava kada mi deca spokojno sanjaju, a ja imam trenutak samo za sebe, na nekoj maloj terasi, gde god da se nalazimo. Kafica i cigareta mira pred sutrašnje nove pobede. Sa pogledom na nešto lepo, ako je moguće.
07
Artists Anonymous Belgrade
Napokon logične strategije. Moralna potreba da na neki način doprinesem i pomognem onima kojima je potrebno uvek tinja u meni. Nikada dovoljno vremena, i uvek ogromna doza samokritike što ne dajem dovoljno. Ne samo u vidu novca, već širenja svesti o raznim socijalnim temama. Pre 7 godina napokon složim kockice u glavi kako spojiti lepo i korisno, na vrlo organski način. Radim sa studentima koji imaju iste potrebe kao i ja, koji žele i na druge načine da se bave humanitarnim radom, a i socijalno angažovanim dizajnom. Tu se rađa „Artists Anonymous Belgrade“ , neprofitabilna organizacija gde mi „kreativci“ pomažemo kako god možemo. Ovo me svakoga dana čini ispunjenim, i gladnom da radim sve više. Humanitarne izložbe, rad za humanitarne asocijacije bez naplate, kako god možemo, mi pomažemo. Dovodimo sve moguće teme u obzir, i bavimo se njima, šaljemo angažovane poruke. Takođe smo i prvi humanitarni „online shop“ gde prodajemo fantastične dizajnirane artikle, i sav prihod se donira različitim institucijama i asocijacijama. Naš moto je „We create, to donate“, pa eto prilike da usrećite i sebe jednim korisnim šopingom:
www.aaum.rs
08
Park. Institucija
Park je za mene i moju porodicu, institucija. Mesto gde smo slobodni, gde dišemo, gde padamo i raskrvavimo kolena, gde škripe gume bajseva i skejteva, gde upoznajemo nove bande i okupljamo se sa ekipom. Nema parka u Beogradu a i šire, sa kojim nismo upoznati. Nisam roditelj koji može lagodno da uživa u kafiću dok mi se deca zabavljaju na nekoliko metra od mene, ja moram uvek biti na mestu zločina zajedno sa mojim malim mangupima. I nema lepšeg osećaja nego kada se ukotrljamo u kuću prljavi i umorni nakon višesatnog boravka u PARKU.
09
Delirijum dobrog koncerta
Exit, 2014a, nekih 3 ujutru. Rudimental na glavnoj bini, a ja u masi, u prašini, izgubljena od društva, a nikada veći osećaj pripadnosti. Vrhunac svake pesme daje novi trzaj energije i najčistiji osećaj sreće. Hvala Bogu, takvih trenutaka je bilo mnogo. Muzika je za mene kao i za mnoge jedna tajna i intimna veza sa ritmom i pokretom koja čini da kada me najviše obuzme stvara osećaj manjka kontrole, i to jeste najveći triger da si u konstantnoj potrazi za sledećom „svojom“ pesmom.
10
Chatsworth škola u Singapuru
Singapur. Mesto gde sam odrasla. Mesto koje me je skrojilo. Svaki manjak osuđivanja, svu empatiju i razumevanje različitih kultura dugujem ovom dinamičnom gradu/ostrvu. Sa 3 godine počinjem sa pohađanjem jedne ogromne internacionalne škole, gde bivam izgubljena, nesigurna, tužna, otuđena. Roditelji mene i sestru sa svojih 5 godina prebacuju u novo nastalu školu sa čitavih 20 đaka , koji vode bračni par Mr. i Mrs. Gay. Ona Engleskinja, on Koreanac. Tu dobijam krila. Nastavni kadar u toj školi prihvata mene i drugu decu kao svoju porodicu, i pomažu nam da rastemo i cvetamo onako kako bi jedna prava škola trebala dozvoliti deci. Ova internacionalna škola posle postaje jedna od glavnih u ovom dinamičnom gradu, i dan opraštanja od nje pamtim kao jedan od najtužnijih u mom životu. Volim kada izvučem godišnje „yearbook“-ove i listam svaku stranu koja me vraća u najlepše doba svog odrastanja. Volim što sam bila deo takvog kolektiva.
