Pretraga

Staša Koprivica: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

Staša Koprivica: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

Tekst: Staša Koprivica


Glavni junak Garlandove nove serije "Devs" je genijalni vlasnik kompanije koja se bavi razvijanjem kvantne veštačke inteligencije i pita se da li postoji samo jedna kompletno determinisana stvarnost, ili je ovo u čemu živimo samo jedan od beskonačno mnogo svetova u okviru multiverzuma. Pita se da li postoji slobodna volja, ili su nizovi naših odluka unapred uslovljeni svim mogućim, takođe predvidljivim faktorima oko nas. Pita se da li je mogao da uradi išta što bi sprečilo nesreću koja ga je snašla, ili je to bila njegova unapred zacrtana sudbina. Komplikovana pitanja. Komplikovan lik. Komplikovana serija. On na kraju dobije odgovore na ta pitanja, ali neću da vam spojlujem. Ti odgovori nama ne znače mnogo, jer ne živimo u naučnoj fantastici. Ali, čekaj... Živimo li mi, trenutno, u naučnoj fantastici?

Taman kad smo, vrlo sujetno, pomislili da je na sva iskonska pitanja o "životu, univerzumu i svemu ostalom" manje ili više odgovoreno naukom, filozofijom, religijom, teorijama zavere i beskonačnim naklapanjima uz pivo ispred dragstora (zaokružite odgovor koji vam je blizak), dogodio se novi koronavirus. Virus koji se, očigledno, ne ponaša onako kako to očekujemo od jednog normalnog, lepo vaspitanog virusa. Ma kako se samo usuđuje? Kako se usuđuje da nas tako iznenadi, da pomrsi konce i nauci, i filozofiji, i religiji, da demantuje gotovo sve teorije zavere i stvori nove, još luđe, kako se usuđuje da otme reč tipu koji oduvek naklapa uz pivo ispred dragstora i natera ga da sedi kod kuće, sam i bez publike? Ako to nije fantastika, ne znam šta je. Šta će biti sa nama?

Kako je samo utešno bilo, na samom početku svega, čitati argumentovana predviđanja raznoraznih stručnjaka, dok je još korona bila tamo neka egzotična pošast iz Azije koja nema nikakve šanse da ikada, ikada stigne do nas, a verovatno je i izmišljena, ma sigurno je izmišljena. Tada se još uvek činilo da su svi konci u našim rukama, još uvek smo bili samouvereni, superiorni, bezbedni. Sada, kada je većina projekcija poništena činjenicom da virus ima neka svoja nedokučiva pravila, a da ljudski faktor (a pod "ljudskim faktorom" podrazumevamo emotivno, nestabilno, sebično, neodgovorno, nasumično i često potpuno neuračunljivo ponašanje) nije zanemarljiva kategorija, sada kada zapravo poznajemo direktno ili posredno ljude koji su zaraženi, ljude na respiratorima, ljude koji su umrli, e sada... Sada budućnost više ne izgleda kao jasno zacrtan put, više kao beskonačna, gusta magla sastavljena iz milion mogućih ishoda. Čime smo mi ovo zaslužili?

Vrlo je teško razmišljati o budućnosti, a da ne posegnemo u prošlost u potrazi za zametkom ovoga što nam se sada dešava. Ako smo među onima koji imaju sreće, sada nam se ne dešava ništa posebno zanimljivo. Sedimo manje ili više zatvoreni i prebiramo po sećanjima. Vraća nam se film, premotavamo sebi život od samog početka pa do ove prinudne stagnacije, kao da smo u nekom improvizovanom čistilištu. Snovi pokušavaju da nadomeste nedostatak sadržaja u stvarnosti, pa sanjamo često, obilato, snažno i čudnovato. Kao da tokom sna bežimo u alternativnu realnost, osim što je ona sastavljena, poput Frankeštajnovog čudovišta, od isečaka naše prošlosti. Onda nas ti nagli odbljesci stvari za koje smo bili uvereni da smo ih zauvek potisnuli nateraju da ih ponovo proživimo. Cimamo porukama ljude za koje smo mislili da su odavno izašli iz naših života, postujemo fotke sa nekih putovanja koja, ako ćemo iskreno, i nisu bila bog-zna-šta, ali iz karantina deluju potpuno čudesno, preslažemo ormare i plakare u potrazi za garderobom koja možda još uvek miriše na parfem koji smo koristili onog jednog leta. I onda se, neminovno, setimo i svih svojih ispravnih ili pogrešnih poteza. Da li je moglo drugačije?

Sve vreme pišem "mi", a mislim - "ja". Da sam ostala u Beogradu, umesto što sam se preselila u Herceg Novi, da li bih sada poslušno sedela zatočena u stanu, ili bih, pak, buntovno i nerazumno pravila tajne žurke na krovu zgrade? Da sam nastavila da radim po dva ili tri projekta odjednom, umesto što sam napravila pauzu sa poslom kako bih se posvetila bebi, da li bih sad bila uspešnija, ili bih sagorela od stresa, ili je te dve verzije života pandemija sada izjednačila? Da sam onomad upisala medicinu umesto režije, da li bih sad bila ispunjenija i zadovoljnija sobom jer radim nešto što je neizrecivo korisnije društvu od pozorišnih predstava i TV serija, ili bih sad negde umirala od virusa izolovana i sama, bez prilike da se oprostim sa svojom porodicom uživo? Da li sve te verzije mene koje su napravile drugačije izbore sada žive u nekoj drugoj stvarnosti, manje ili više srećne od mene? Da li u tim svetovima postoji koronavirus? Da li postoji neki strašniji virus? Da li ja uopšte mogu da utičem na bilo šta u svom životu?

Komplikovana pitanja. Komplikovano vreme. Odgovora, naravno, nema, pa nije ovo serija. A šta bih sve dala sad za jedan detaljan spojler.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar