Jedno prosto i jednostavno pitanje: Kada je bio poslednji put da niste radili ništa? Kad kažemo ništa, to stvarno i mislimo – trenuci u kom iako sedite zavaljeni u fotelji ne skrolujete, ležite, ali ne razmišljate, bivate sami sa sobom ali bez unutrašnjih monologa? Znamo. I mi isto.
Da li se za to treba zahvaliti hustle kulturi, sveprožimajućoj tehnološkoj mašini i činjenici da više ne znamo da se dosađujemo, strahu od propuštanja, krivice usled „gubljenja vremena“ ili zbirnom vrtlogu stvari? Možda „kome“ i nije tako važno. Važnije je da se podsetimo lepote dokolice, onog najužasnijeg dosađivanja, doslovce gledanja u jednu tačku na zidu, bez vraćanja pogleda na ekran u ruci. Tog nemog talasa na kom su nekada kada nismo bili robovi svoje podeljene pažnje nastajale najinovatnivije ideje ili… jedno veliko ništa. Jedina razlika je što onomad nismo sebe bičovali kada dan prođe bez ultimativnih senzacija i spektakularnosti.
Kao da smo se navukli upravo na taj spektakl – da od svega napravimo stvar dovoljnu veliku za pozornicu Instagrama i uvek se spotaknemo o istu prepreku – nečija je veća, bolja i sjajnija. Onda se vraćamo takmičenju, provlačimo fotografije kroz filtere, popravljamo nedostatke, mažemo belu boju preko zuba, dodajemo po koji gram u zadnjicu i pravimo od sebe savršenog avatara. Kada je uopšte sve(t) posta(l)o Instagram? Kada smo pristali na ono pravilo da ako nije ne mrežama, kao da se nije ni desilo?
Stalno nas prate repovi to-do listi. I u onim lepršavim danima kada uspemo da preškrabamo sve iz foldera obaveznih stvari za uraditi, iz prikrajka se redovno prišunja barem još jedna i ma koliko minorna ona bila, kao da sa sobom vuče četu još milion takvih mini taskova. Vreme je da na tim listama počnete da ostavljate prazan prostor, da sedite sa sobom pet, deset ili pedeset minuta u tišini i pustite misli neka se roje. Ne trudite se da ih lovite niti da u tim momentima tražite rešenje. Samo pustite. Znamo da je „užasno težak posao ne raditi ništa“, ali dopustite sebi da probate.
Niko to ne radi bolje od Finaca – fika, niksen i njihovi ostali koncepti nerađenja ničega uvući će vas u dokolicu i podsetiti zašto su ti trenuci toliko značajni i nadahnjujući. Za sledeći vikend, u planer upišite samo jednu lenju letnju nedelju, makar je to onaj jedan dan kada nam je za nijansu lakše da sebe ostavimo na miru.
