Pretraga

Žana Poliakov: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

Žana Poliakov: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

Tekst: Žana Poliakov


"A šta ako je ovo sve dobro za nas?" – to je moje glavno pitanje. A šta ako je ovo taj Kraj sveta kojeg smo poznavali do sada, Proces Promene, kolektivno buđenje jer svakoga od nas je nateralo da se zapitamo ko smo, šta smo, kuda idemo i gde žurimo... šta ako nam je ovaj reset baš bio preko potreban? Sami smo ga tražili.

Šta ako nam se život dešava zbog nas, a ne protiv nas.
Šta ako nije teorija zavere nego teorije istine.

Dve najluksuznije stvari na svetu su vreme i tišina.
Nisam ja to rekla. Tom Ford je.
I evo ga, dobili smo i vreme i tišinu.

"I love working from home" – priča mi prijatelj iz Los Anđelesa koji se bavi nuklearnom energijom. "I znaš šta se dešava, sve funkcioniše i radi iako većina nas radi od svojih kuća. Manji deo zaposlenih radi u elektrani, ali svi koji projektuju, preračunavaju potrebni su samo povremeno, možda jednom nedeljno. Kad se vratimo u normalno stanje, to bi trebalo da postane naše ”novo normalno”."

Nema potrebe da idemo negde, a pogotovo nema potrebe svakog dana. Ne zahtevaju sve profesije da budete na nekom mestu, da pravite gužvu u saobraćaju i da nepotrebno zagadjujete okolinu samo zato da bi vas šef držao na oku, a sistem kontrolisao.

Kako mi trošimo svoju energiju?
Svoje vreme i samim tim i svoju energiju. Energija ide kuda ide naša pažnja, pažnja je nova valuta. Mi plaćamo svojom pažnjom, svojom pažnjom finansiramo. Koga ili šta energetski finansiramo? Da li smo mi uopšte svesni šta radimo kad prepričavamo nečije gluposti?

To je goruće pitanje, jer... Fokus je naš bog.

Nakon zbunjenosti, panike i straha ova izolacija donosi nam i jasnoću. Šta nam je stvarno važno? I ko nam je važan? "Ne moram više ništa", priča mi je jedna od mojih studentkinja. "Namorala sam se", duhovita je. Iako je humor bitan mehanizam za preživljavanje i rasterivanje đavola i strahova bolje nego izlivanje olova – humor je i glasnik istine.

Ne mora se više ništa. Iako nam je survival instikt proradio, strah od smrti možete da sečete nožem po vazduhu i od toga nas neće štititi ni maske ni rukavice. Survival je nagonski što znači da baš ne upravljamo mi, nego život hoće da preživi, i da živi. Pa kako god.

Mi ne moramo ni to.

Sva drama se dešava zato što mi mislimo da moramo da preživimo, a jedino što je sigurno da se iz života niko izvukao živ nije. Pa, čemu onda tolika frka i panika? :) Mnogo je lakše umreti nego roditi se. Rođenje je tek traumatično. "Smrt je oslobađanje", što bi rekao Ram Das – "kao kad izujete neke jako jako tesne cipele." E, tako je. Ha, otkud znam, but I love it.

Ko smo mi? – to je pitanje nad pitanjima, jer kad imate luksuz vremena i tišine, to pitanje se pojavi samo. Istorija koja nam se prezentuje nije istina, mediji koji nas informišu nas manipulišu, nauka radi za onoga ko plati, pažnja nam je rascepkana, niko nema mira, a nit upravlja svojim vremenom, niti mislima. Svi pričaju neke svoje priče. Ne znaš kome i šta da veruješ. Izludesmo. A koja je vaša priča? Koja je naša priča?

Najnovija arheološka otkrića, jer mi sad imamo i tehnologiju koja nam itekako pomaže, govore da naša civilizacija počinje mnogo ranije, da smo znali svašta i imali itekako naprednu tehnologiju, a mi ”mislili” da smo primitivni i neuki. Sve što je nekada delovalo kao science fiction, postaje science fact. "Missing Links", preporučujem za gledanje ako biste već da bindžujete nešto, evo zgodne prilike da nešto saznamo o sebi. Ima više sezona, serijal kroz koji nam Gregg Braden predstavlja novu priču Zemlje. I nas.

Da li je ovo kraj naših starih priča?
Deluje kao period žalosti i oplakivanja. Kad nam neko ode iz ove dimenzije, potrebno nam je vreme da tugujemo. Ne vraća se ništa na staro, niti u ”normalu”. Nakon prvobitnog šoka, adaptirali smo se, reorganizovali, prilagodili. Objasnili sebi. Prihvatili, to dođe tek posle.

Izašle su i neke stare rane, porodične, kolektivne rane i traume. Sve što smo mislili da smo sakrili pod tepih i zaključali u podrum – evo ga opet! Primećujem, ne osuđujem, sad smo svi primorani da radimo na sebi, ma kako to nepopularno zvučalo. Znam, znam, gađajte me slobodno kamenom, no pogodićete vas.

Gde je rana, tu svetlost ulazi. Svetlosti sad ima toliko da se sve vidi, svi smo ranjivi, svi smo ljudi i svi smo povezani. Bačeni kamen pogodi onog ko ga je bacio. Karma is a bitch.

Svačija priča je važna. Mnogi mi se javljaju sad jer žele da zapišu priče svojih predaka. Zovu ih, kroz snove i na javi, traže da se čuje njihov glas. Pogotovo ženski preci. Jer, po nekim objašnjenima ovo vreme je isceljenje Muškog principa koji je vladao planetom, te sad prelazimo u Ženski princip. Otud sva ova konfuzija. Takmičenje, borba, konflikt, konkurencija, niko nije dovoljan a ni dovoljno dobar, to smo živeli, snalazili se, dosta je bilo. Nekakav Proces promene se najavljivao već dve decenije. Da li stvarno želite da se vratite na ono kako je bilo? Neće se sve promeniti preko noći, iako sad izgleda kao da jeste, tek nam predstoji da gradimo novi svet. Svoj novi svet, jer nećemo svi živeti u istom.


Svašta vam sigurno prolazi kroz glavu. Don't believe everything you think. Ne verujem ni svemu onome što ja mislim, jer ko zna odakle dolaze sve naše misli.
Hteli bismo da kontrolišemo svoje misli, no nije stvar u kontroli nego u oslobađanju.

Oslobodimo se tako što zapišemo. Olovkom, sa srcem.

Ostalo nam je mnogo manje vremena nego što mislimo.

Wait, odakle je sad ovo došlo? :)

Ne znam, ne znam stvarno, but I love it.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar