I stručnjaci i svakodnevica, a.k.a. i teorija i praksa, se slažu u jednom: slobodno vreme nam je neophodno da ne bismo totalno odlepili. I to ne podrazumeva samo druženja, ispijanje pića, odlaske na večere sa prijateljima i kućna okupljanja (to je već kategorija broj dva: socijalizacija, koja nam je takođe neophodna) nego pravo slobodno vreme kako mu naziv i zapoveda. Oslobođeno od posla, prijatelja, porodice, obaveza, poznatih lica i ustaljenih radnji, imidža, očekivanja, svega i svih. Jedno od glavnih oružja na prvoj liniji borbe protiv telefona koji neprestano zvone, mejlova koji stižu, obaveza koje se gomilaju i sudova koji ne znamo odakle više dolaze, je ni manje ni više nego hobi, i ukoliko želite da napravite korak ka ultimativno svom vremenu u nedelji, ova kratka četvroslovna reč pretenduje da vam postane najbolji prijatelj na tom putu.
Nažalost, iz nekog dosta nejasnog razloga ona nosi i neku neobičnu auru neozbiljnosti sa sobom. Nečeg detinjastog što pripada prošlosti i danima dokolice koji su za nama, i nečega za šta niko danas nema vremena. “Zauzeta sam”, “u haosu sam”, “ne znam gde mi je glava” su verovatno najčešće korišćene rečenice, i postale su gotovo ordeni nečije vrednosti, znak važnosti i potvrda da smo toliko traženi i rasprodati da se nema vremena za gubljenje, a svaki minut treba iskoristiti maksimalno. Kombinujemo slušanje vesti, sa proveravanjem mejlova i kuvanjem kafe, a sve to u paketu dosta zamara i tek kada se fokusiramo na jednu jedinu samostalnu akciju, zapravo dajemo priliku umu da odmori. Utišavamo nemir u glavi, i otvaramo prostor da se napravi prirodan reboot. Da se restartuje. Tu na scenu stupa hobi.
Ne prekvalifikacija, ne drugi posao, ne ni kurs koji morate da obavite da biste napredovali na poslu. Da grnčarija, da štrikanje, da baštovanstvo, da volontiranje, da sve ono što ne morate već želite, i što vam ne donosi ništa „osim“ prelepog osećaja ispunjenosti.
Uostalom predivno je setiti se svih stvari kojima smo bili opsednuti kao klinci i koje su budile toliko radosti. Kolekcije sličica, salvete, sakupljanje akcionih figurica, pisanje, šta god da je bila vaša detinja aktivnost zapravo je akcija ispunjena vrednostima koje nema razloga da ne negujemo i danas. Posvećenost, brižljivost, kreativnost, i posledično nemerljivo zadovoljstvo koje donose. Pre nego što smo odlučili da neke stvari više nisu kul da bismo se njima bavili, i pre nego što su nas zagušeni rasporedi, tanki budžeti i odrastanje uzeli pod svoje, upravo ti trenuci “dokolice” i nečega možda banalnog ali istinski važnog za pojedinca su bili oni u kojima je sažeta suština sreće. Posvećenost bez nužne koristi, i stvaranje radi stvaranja. Danas, u vremenu kad niko nema vremena, kada stižu na red ljubav i igra?
Kad im dozvolimo. I zapravo prava stvar koju svi možemo da uradimo za sebe jeste da odškrinemo kutije u koje je spakovano detinjstvo i sve ono što smo voleli. Možda zapravo sve to još uvek postoji negde samo ne može da dođe do izražaja. Možda je onaj mali Crayola bojama zamazani slikar još uvek tu negde u vama samo ga je sad sramota jer zna da nije umetnik nego inženjer pa je “glupo da se blamira”. Pošaljite ga na kurs slikanja, da u sigurnoj zoni eskperimentisanja da sebi oduška i seti se zašto je bio toliko srećan kad razmazuje boju. Ili malu baštovanku u sebi, što je uvek volela da pravi herbarijume i pomaže pri svakom čeprkanju sa biljkama, sad u starijim godinama preusmerite i uputite možda na kurs fitoterapije, da na drugačiji način razmisli o biljkama. Ili započnite nešto sasvim novo. Učite za koktel majstora, idite na radionicu pisanja, vezite preleposti… Ima beskrajno mnogo opcija, a i vremena, da budemo sve što poželimo.
