Osim onih malobrojnih koji “prosto obožavaju zimu” i onih na Kamčatki, koji su navikli pa navikli, čini mi se da smo kao čovečanstvo osuđeni da se borimo protiv hladnog vremena, pa čak i da se čitave industrije grade na toj borbi. Režimi koji održavaju kožu hidriranom, čine da odoleva vetru i prave zaštitne barijere, pa ogromni kaputi i šalovi koji nas ušuškavaju dajući osećaj da je sve okej, mekano i udobno, iako trenutno baš tako ne izgleda. Ukratko, zima nam nije prijatelj, zatvaramo se prirodno pred njom, štitimo i okrećemo ka unutra, i čak i kad je mršava kao ova, događa se neki neizbežan obrt u nama samima. Dok uporno pokušavamo da održimo staru letnju verziju sebe, kao da se ništa nije promenilo, ona druga nam se prikrada. Jer, u februaru jednostavno nismo isti ljudi kao u julu i ne postoji niko ko će me ubediti u suprotno, a ako to osećamo, tako se treba i ponašati. Kao zimski čovek. Kao zimska, malo usporenija, malo introvertnija verzija sebe.
Tom logikom sam ove godine došla na ideju da iako nisam ni medved ni pčela hiberniram najviše što mogu. Rešila sam da preskočim sve što mi deluje kao previše nepotrebne socijalizacije, i ne zvuči prezabavno na prvu, i dam sebi apsolutnog oduška da po neki događaj i odbijem i iskreno odmorim, pa petak uveče provedem uz dokumentarce a subotom legnem u 10. Okej, ne baš svake, ali bi mi nekoliko godina unazad makar i jedan “propušten” vikend izgledao kao apsolutna katastrofa. Znam znam, godine. Hvala lepo, jesu i godine, ali ozbiljno, gledajući tu večitu borbu sa niskim temperaturama, lošim raspoloženjem i ranim mrakom, i još bitnije kako se u skladu sa tim naše potrebe, ciljevi i prioriteti menjaju, ove godine po prvi put razmišljam da se možda uopšte i ne treba toliko boriti. Kad bi još zahtevi društvenog života mogli da se smanje na minimum ili nas potpuno zaobiđu do prvog pravog sunca, kad niko ne može da nas utera u kuće, bilo bi genijalno. Jasno da ne mogu, za početak zato što će uvek biti nekog pametnog da kaže “to što je zima ne znači da treba da prestaneš da postojiš” ali ono što mi nije jasno je zašto se toliko borimo protiv prirodne potrebe da se malo povučemo? Jel stvarno toliko loša ideja da stavimo pauzu i lepo hiberniramo do proleća?
Zapravo, ako je verovati nauci, ispostavlja se da i prava pravcata ljudska hibernacija uopšte nije toliko fizički nemoguća kao što deluje i mnogo različitih naučnih timova radi na njenom ostvarivanju. Institut za arktičku biologiju Univerziteta na Aljasci recimo trenutno radi na jednom takvom projektu, a 2014. je sprovedeno prvo veće istraživanje na temu dugoročnije hibernacije. Okej, ne baš za dnevne zimske potrebe, nego za NASA astronaute i za potrebe dugih svemirskih putovanja, ali okej tu smo, i ako uspe sa njima, pitanje je trenutka. Međutim, van laboratorija i teorije, još uvek smo daleko od opipljivih rezultata osim što se zna da postoje veće šanse nego što smo mislili. Ali pre nego što zaživi u svemiru a kamoli kao mogućnost u svakodnevici da se pozdravimo sa ukućanima i odemo na dobar i više nego beauty sleep, na jedno nedelju dve, kako svake godine posmatram ljude oko sebe i sebe tokom zime, mislim da je prvi korak možda da prihvatimo šta nam umovi i tela poručuju da bismo bili stvarno efikasniji.
Fora sa hibernacijom nije u samom povlačenju koliko u tome da naučimo da skladištimo i sačuvamo energiju. Ako osećamo da se menjamo na zimu to je zato što je to tačno i uz svaku zimu, dolaze i “ona naša ćutanja” i treba ih pustiti. I njih da nas preplave i zimu da nas menja, i udovoljavati želji da kontempliramo, sanjarimo, samujemo, spavamo, regenerišemo se. Strpljiva je i spora i uči nas da obnovimo energiju, ali je zato idealna za sve pipave i spore stvari za koje ponovo neće biti vremena kad nas prolećni neizdrž pukne u glavu i telo i udari vrbopuc na sve strane. A brzo će. Do tad regeneracija. Obnavljanje starih filmova, i i književnih klasika. Istraživanje koncepta za koje nikada nemamo vremena. Nove razonode i stari hobiji. Posvećenost i sporost. Kuvati kompote i peći kolače. Istraživati i učiti. Posvetiti se. Prvenstveno sebi. Zimstvovati, u pravom smislu te reči. Nije uopšte strašno i lakše je nego što deluje, a sunce i dugi dani će brzo, samo što nisu.
