Kao pušteni s lanca: Merkur u Ovnu i Mars u Lavu

Prethodni period obeležile su tri sinhronizovane retrogradne planete (Mars, Venera i Merkur) koje su zaista iz vodenih znakova zahtevale da sredimo najpre svoje emocije, reakcije na okidače i svoj emotivni bagaž, čitaj: naboj. Kao da je sa svim tim teretom u srcu bilo nemoguće napredovati, ići napred, nastavljajući da se pravimo da je “sve ok”. Moralo je da eskalira, a to je bilo fucking katarzično i oslobađajuće, sve „neokejično“.

Zato naredni period, nakon što su konačno sve planete direktne, predstavlja pravo prolećno buđenje i vreme naglih pomaka i konačne promišljne i inspirativne akcije, ali ovog puta ne promišljene iz uma, sa za i protiv tabelom, prons and cons, nego promišljene tako, što smo u tišini sedeli sa svojim potencijalnim izborima, i osluškivali srce. Koliko ste puta pitali svoje srce u prethodnom periodu „Da li te to raduje“, to je veća šansa da sad kad je Merkur ušao u kardinalni znak Ovna (16. aprila), donesete i prave odluke, one koje vas istinski raduju. Upravo, odmah na početku ulaska u Ovna, Merkur se susreo sa Neptunom i iako mu je ta vatra Ovna dala žar, aspriraciju i inspiraciju za novim, Neptun kao da ga je stavio u jednu „snooze“ fazu, odloženog buđenja. Kao kad se posle dugog sna probudite bunovni ili mamurni, i niste pre prve kafe, „radže“ ili cigarete uopšte spremni, ni da komunicirate, a kamoli da donosite odluke. Već 20. aprila imamo to buđenje Merkura, koji kao da je tokom te nemušte komunikacije sa Neptunom, kroz san dobio tajne kodove i svetu inicijaciju, za nove cikluse, pa i one ljubavne podsvesne izbore, u koje će ga Venera nakon 30. aprila uvesti. Istina, da se i dalje pomalo osećamo kao pušteni sa lanca, dezorijentisano, ali željni svega, jer nas je nešto pokrenulo iznutra. Baš kao što se i pilići legu, potrebno je da ljuska pukne iznutra ka spolja, dok u nama pulisira ritam pesme Simply Red „Something got me started“.

Sekstil Merkura i Plutona u Vodoliji, budi nas pomalo revolucionarno, i kao da sva ta uspavanost, zbunjenost, iluzije, izgubljenost, neodređenost i neodlučnost, konačno ostaju za nama. Priznajte da ste se uželeli tog osećaja, kada znate šta hoćete i kada znate gde hoćete i sa kim hoćete, i na kraju krajeva, kada znate ko ste to vi, ko je onaj koji nešto hoće, želi?! Kao da nastaje svest da su naše želje neraskidivi deo našeg identiteta, srasle sa nama. Kao da smo se preko noći svi probudili sa jednom novom dozom asertivnosti i usmerenosti ka realizaciji i ostvarenju onoga što je sazrelo u nama. Kao da je naša klica, krenula da para semenjaču i izlazi u spoljašnji svet, a naši kapci da kidaju skramu krmelja i koprene. Odjednom, i mi – instinktivno i odlučno, imamo smer, kao i onaj korenak koji ide ka centru zemlje vođen gravitacijom, ali sa jasnom usmerenošću da od njega nastane koren i da je njegova svrha da ukotvi biljku za tlo i da je, ubuduće, snabdeva mineralima i hranjivim sastojcima iz dubine zemljišta. Tako i mi, odjednom postajemo mnogo svesniji šta je naš cilj, naša svrha, ka čemu to težimo, šta želimo da ostvarimo i koga zelimo da osvojimo! Kao onaj klinac, što kreće u Riziko pohod na ceo svet! Ide nam u glavi hit David Guette „The world is mine“ jer smo i sami konačno svoji, a čujemo i podstreh „we will, we will rock you“ od Freddyja iz Queena. Kao osvojen Mont Everest, kao osvojen Tour de France, Roland Garros, ma kao dolazak u Strazbur nakon 1500 kilometara. Jer startan je um, a u poziciji smo letećeg starta. Zalećemo se kao Šumaher u nove pohode, nove pobede i nadasve nove izazove! Postajemo lansirani i katapultirani (kao Katy Perry na 11 minuta into a space odyssey) sopstvenom voljom koja nas kao pogonsko raketno gorivo tera da ostvarimo naše snove i zamisli.

Postajemo strastveni podanici i robovi sopstvenih vizija i ideja.

Znamo da ako tako jasno možemo da vidimo, ma osetimo blizinu cilja, da možemo, ma moramo, da do njega i stignemo. Makar i dopuzeli! A sve je krenulo od tog puzenja, zar ne, a vidi gde smo stigli! Zaista, sada kada konačno znamo šta tačno želimo, kao da ništa nije teško ni neosvojivo, ni nemoguće. Odjednom, kad je situacija nadomak rešenja, ma skoro i rešena, nije nam jasno, kako nismo ranije videli taj izlaz. Samo zato što je zahtevao, nove promenjene ja, koje takođe nismo spremni da vidimo.
Gde nam je, bre, bio ranije ovaj optimizam i ova lakoća sa kojom se obavezujemo da ostvarimo svoje zamisli i snove. Kao da smo programirani da pošto-poto tražimo shortcut (prečicu), dijagonalu i hipotenuzu, jer, pobogu, zašto se taj Pitagora patio formulama, da bi mi, sada, i dalje išli katetama? A toliko smo brzi da nam je jezik ovih dana brži od pameti. Usuđujemo se, konačno, da kažemo šta mislimo, šta želimo, šta smatramo da je istina, šta smatramo da je naše. Britki smo na jeziku, ma, što bi rekli braća Hrvati, nabrijani da kažemo, pa „kud puklo“! Odjednom, smo svi potomci Karađorđa, hrabri, neustrašivi, ma, impusivni i brzi na rečima i obaraču, u fazonu „što na umu, to na drumu“, jer čemu, pobogu, sve te uvijene forme i kvazi diplomatije, čitaj demagogije, ako je istina usamljena i nedodirljiva. Ma, manite me sada tih uvijenih formi, demagogija i eufemizama, ja znam šta hoću, i ima to da kažem konkretno i jasno, a ti, ti bre, vidi šta ćeš!

MARS U LAVU: HOĆEMO, DAKLE HAJDEMO!

Hoćemo brza rešenja! Hoćemo razrešenja! Hoćemo tropotezni ŠAH-MAT! Hoćemo ispunjene zahteve (od Kosmosa) i ostalih. Ma, bre, hoćemo u POBEDE!!! Hoćemo, dakle, hajdemo! Zato je bolji taj uskršnji zeka, jer je on, brži od tog truntavog i senilnog Deda Mraza, jer nam odjednom nije jasno zašto smo ikada oklevali, pristali da čekamo, odlagali i zašto smo se snebivali, kao ona Snebivljiva aždaja! Sada, kada odjednom, konačno, znamo kako se bljuje vatra! Odjednom znamo kako se budi tigar i pritajeni zmaj! Znamo alhemijsku tajnu kako se projektuje namera u Kosmos! Bitno je to što konačno hoćemo da se zauzmemo za sebe, za svoje želje, za svoje ideje. Hoćemo da te ideje stavimo na točkove i tutnjimo u svom kabrioletu sa vetrom u kosi i „odemo negde gde nikog nema, daleko“. Jer smo tako u mogućnosti! Jer nam naši unutrašnji resursi to dozvoljavaju! Naše lično odobrenje je, konačno, potpisano! Imamo jasan ugovor sa samim sobom! Dali smo sebi zavet!!! Da nam se može! Jer nam se može! Zbog istog zašto kao što i pas liže svoja j*ja! Zato što može! Tako, možete i vi! Dakle, šta čekate onda?

A nebo nas samo bodri. Zamislite još veći sinhronicitet je da je dispozitor tog Merkura u Ovnu, zapravo Mars, koji 18. aprila ulazi u glamurozni, pobedonosni znak Lava. No, tu kreću komplikacije, jer će pri samom ulasku u Lava, Mars stupiti u opoziciju sa Plutonom iz Vodolije. Kao da spoznajete da ste tamo, deep down, ljuti, kivni na oca. Kao da vas je otac, zakinuo i kao da se ogrešio o vas. Taj otac može sad biti i šef na poslu, gazda, nadređeni i iako ste se trudili da se dokažete, to je ostalo bez nagrade, bez aplauza i sada ste itekako besni.

Zar vi, ta živa legenda treba da se zadovoljite samo time što je živa, a kao da bi se više divila sebi da je i mrtva, ali večna u svojoj slavi. A opet gricka je crv sumnje, da li i legende imaju rok trajanja, da li im ističe rok. A time da se borite protiv samog zuba vremena, samom propadljivošću i Plutonom. Sad je vreme da se više ne borimo protiv spoljašnjeg neprijatelja, već unutrašnjeg i vreme da se borite da pobedite/oborite sopstveni rekord i da se u svakoj sekundi osećate kao da obarate ruke, sami sa sobom.
Oh, kolika je samo želja za slavom i pobedom sad, ali i mržnja prema onima koji (nas) pobeđuju, dok mi gubimo. Ama, čoveče ne ljuti se. Ko gubi, a ko pobeđuje u toj borbi sa samim sobom? Istina je da i tu postoji taj deo nas koji je poražen i suvišan, a znamo li sebi to dopustiti i dalje voleti sebe, tako kao gubitnike. Da li uspevamo da se deidentifikujemo od onih delova sebe koji nam više ne služe, da li znamo da se oslobodimo zaglavljenih identiteta. Da li znamo da ostrašćeno prestanemo prepričavamo mitove o sebi koji više nisu istina?

Mars u toj borbi sa Plutonom shvata da mu veći protivnik od njega samog i sopstvene samosabotaže, nikad nije ni trebao. Kao da se pre ili kasnije, svaki pobednik, susretne sa sopstvenom nemoći. Kao da je, često, upravo osećaj nemoći taj koji u umerenim dozama, pokrene ili nadljudsku snagu i moć u čoveku, ili potpunu mržnju prema sebi koji gubi, te biva poluga za sve samosabotaže, i kamikaze. Ovaj susret Marsa i Plutona, je kao susret Titana, i prilika da integrišete tenzionu, konfliktnu nasleđenu energiju unutar svog geneološkog stabla, jer se pokreću najdublji polariteti unutar čoveka, moć-nemoć, život-smrt i svi surviver modovi, kao prilika da se sve nepomirljivosti i karme izmire, a polariteti integrišu. Možda biste sad pošto-poto da se borite (protiv nepravde), pa i goloruki, golosrci, očarani sopstvenim hrabrim srcem, protiv iskusnijeg, mudrijeg neprijatelja, kao David protiv Golijata, spremni da pogledate i kapitalizmu i svim društvenim devijacijama sistema u oči, kao i srce čitave civilizacija i društva (Pluton u Vodoliji), samo da shvatite, da je nepravda i nemoć koju toliko osećate, samo i jedino nepodnošljivo vaša. Možda ste kroz neku davnu prošlost, svojim delima, pristali na kreiranje tog manipulativnog, prepredenog, bezdušnog, nehumanog, absurdnog i paradoksalnog sistema. U očima večnosti, ovo je pitanje „zašto kažeš ne, za nešto što si oduvek tražio?“. Samo zato što si opravdao i odobrio da je potrebna sila ili prekomerna moć, da se glas za pravdu više važi. Jer karma deluje i onda ako smo i sami, bar mentalno, bili spremni da nepočinstvo uradimo, čak iako nismo.

A nismo razmiljali šta ćemo, ako od te silne, neograničene moći koja nas je nekad štitila, na kraju ne umemo da se odbranimo, onda kada ona promeni stranu?

Ovaj aspekt je i prezir prema svima koji su odbačeni od sistema i koji su sami odustali i povukli se iz njega, koji su odmetnici nad odmetnicima, ali slobodni odmetnici, slobodni od sopstvene želje za dokazivanjem sistemu, al koji su upravo zbog toga pobednici, tihi nenametljivi pobednici i pobednici bez publike i nagrade. Ali ovom Marsu u Lavu treba sad publika za njegov spektakl. Publika za njegov trijumf. Ali Pluton u Vodoliji ne mari za to. On zna da je pred zubom večnosti, sve to pusto i puno taštine. Njemu su pobeda i poraz, isto. Šta je pobeda koja ima za cenu ropstvo i konstantno očekivanje da se iznova i iznova pobeđuje i takmiči. Mislite li da naš Novak nije ljut, što ima osećaj ne sme da stane da pobeđuje, što mu ta beskrajna očekivanja društva ili samog sebe više ne dozvoljavaju da bude slobodan u svojoj odluci da li želi da stane sa svime pa makar i na 99. pobedi. Zato je sa Marsom u Lavu, glavno pitanje kako se osloboditi sopstvenog ega i bujice očekivanja i zahteva od sebe, koje on (ego) iziskuje i projektuje na nas da bismo zadržali sliku o sebi kao uspešnima, kao pobednicima? Zato je pitanje sad čime hranimo tu nezasitu mašinu samovažnosti, i da li vidimo uzaludnost, te basnoslovnu cenu, puke slave i ambicije?

I eto ga taj Mars u Lavu koji će da bude najveći glumac od svih i kaže kako mu ta pobeda i nije važna i da mu fanfare i venčići lovorovi ne imponuju, dok krišom glanca svoje pehare i medalje, pun osećaja samozadovoljstva. Iako on zna da je gubitak nešto prirodno i normalno, on još uvek ne zna kako sebi da to oprosti. Kako da se pogleda u ogledalo!? A takođe, ne zna ni da li se ta hrabrost i to herojstvo isplati. I koja je razlika između herojstva, junaštva i taštine puste? Koja je razlika između ponosa i sujete? Razlika između ljubavi prema sebi i osećaja koji sad ide do samoobožavanja i narcisoidnosti!? Kako sebi da dopusti osećaj da nije najbolji od svih, jer je on u to uveren. Na keca. Ma garantuje. I još gore, beskrajno želi svima da dokaže svoju nadmoć, slavu i superiornost. Oh kako samo voli da dokazuje ovaj Mars svima da je najbolji od svih. „Ko je najjači, sasvim najjači dasa?“, pitao bi Badža, dok je današnja verzija tog pitanja „Znaš li ti ko sam ja?“. Nekako spontano, spoznaćete da to neumesno pitanje postavljaju upravo oni koji ni nemaju odgovor na to najpre, retoričko pitanje. Dodala bi Slađana Milošević „jer je važno ko si, a ne koga znaš, la, a la la, lala, lala, la“.

Ironično, upravo oni, koji su prolazili kroz svoje senke i krize identiteta i iznova ga dovodili u pitanje, batrgali se u okovima i raljama ništavila, i uprkos svemu, lafovski izdržavali, su isti oni koji su se decentralizovali i deindetifikovali od svojih „zaglavljenih identiteta“, jer su ponosno mantrali „nema više ja, nema ja“, baš onda kad su zapravo spoznali suštinu toga JA. A ti, ko si ti?

VEŽBICA

Duboko udahni „Ja sam ja, ja jesam“
Oseti ja.
Čisto, najčistije, najhrabrije.
Izdahni, sve što nisi ti.
Lagano, najlakše, najnežnije.
I zamisli…
Ostaješ opet ti, samo ti, najčistiji ti.
Uprkos ti!
Agape.

Fotografije: Pexels