Na adidas događaju naučila sam najvažniju lekciju o trčanju

Još uvek se ne osećam kao “prava” trkačica. Trčim manje od godinu ipo dana. Nemam kilometre u nogama, nemam PB (personal best) za 10k, nemam ni onu čuvenu rutinu “svaku subotom ujutru trčim uz kej” mada sam počela vikendom da se vraćam ranije kući iz večernjeg izlaska kako bih sutra dan mogla da treniram.

I pored svega toga što još uvek nisam postigla (ali me neminovno očekuje), ono što imam jeste osećaj da sam konačno deo nečega što me pokreće. Ta moja pokretačka energija dobila je i saveznika. Spontano, jednog beogradskog popodneva na događaju koji je adidas organizovao povodom lansiranja novih adizero EVO SL patika za trčanje dobila sam lekciju o trčanju za pamćenje.

Pozvana sam da prisustvujem kao novinar koji se rekreativno bavi trčanjem i da izveštavam sa događaja. Izveštaj pročitajte ovde, a moje lično iskustvo i recenziju novog modela patika u nastavku.

Grad kao staza

Padel klub u Beogradu (mesto na kom su se okupili trkači da isprobaju novi model patika i istrče nekoliko kilometara) nije mesto za koje bih rekla da je “moja zona komfora”. Ali, čim sam kročila u warm-up zonu i krenula da se upoznajem sa trkačima znala sam da me čeka nešto drugačije terensko iskustvo.

Zagrljaji, dobra priča i zdravo osveženje uz zalazak sunca, sve je izgledalo kao neka ozbiljna uvertira u jedinstven sportski događaj.

Ono što me je posebno inspirisalo bili su ljudi. Od trkača iz adidas Runners Beograd tima do kolega i poznanika iz medija za koje nisam znala da su zaljubljenici u ovaj sport.

Iskreno, nisam znala da li ću uspeti da izdržim tempo Runners-a, a mogu reći i da sam se plašila. Ali, sama ideja da trčimo zajedno u grupi u novim patikama koje su predstavljene kao lagane i dizajnirane za ljude koji trče više zbog osećaja nego zbog rezultata, bila je dovoljna da me pogura.

Trčali smo Lukom Beograd i delovalo je kao da trčimo direktno ka zalasku sunca. Energija je svakim korakom samo rasla, više nije bilo važno ko je „profi“, a ko nije. Bilo je važno da smo tu i da smo zajedno.

Moj prvi korak u novim adidas patikama

Adizero EVO SL patike su, kako da to objasnim… Možda kao da vam neko kaže “hajde, samo kreni i videćeš da ćeš uživati”.

Lagan korak, bez osećaja težine, stabilnost koja je gotovo neprimetna do momenta u kom ne shvatiš da se zapravo ne umaraš kao inače. Po mom (skromnom) mišljenju, idealne su za trke i za one koji žele da trče duže distance.

Ono što je najbitnije od svega jeste stabilnost. Ukoliko ste i sami početnik u trčanju, stabilna patika je ona koja će sprečiti povrede, ponuditi sigurnost prilikom treninga i olakšati vam postizanje rezultata. Sećam se svoje prve povrede. Dobila sam je baš zbog toga što obuća koju sam imala nije bila namenjena za trčanje. Kao osoba koja je tek počela, morala sam da napravim dužu pauzu koja mi je dosta teško pala. Zbog toga, savetujem da isprobate ovaj ili bilo koji drugi model.

Vratimo se na događaj. Trčali smo kroz Donji Dorćol, do Gastrošora u atmosferi koja nije imala ni trunku takmičarskog. Samo zajednički ritam koraka, energija i po koje “ajde, možeš” šaptanje. Ipak, nemojmo zaboraviti ono najlepše, trkačko ćutanje koje govori više od bilo koje reči. Kapetani adidas Runners tima su sve držali pod kontrolom, ali bez pritiska. A to je valjda i poenta trčanja? Da ne trčiš protiv sebe već za sebe.

Trčanje = zajednica

Na poslednjoj tački, baru Pola Pola, dočekali su nas osveženje i razgovori. Ne o poslu, ne o vremenu, nego o trčanju. O malim pobedama. O tome kako smo na samom početku proklinjali svaki korak, a sada razmišljamo samo o tome kada ćemo sledeći put ponovo trčati.

Patike su sjajne, to su svi rekli – uključujući i najbolje trkače koji su verovatno promenili mnogo više patika od mene. Ali, ono što je meni ostalo kao najvažnije jeste osećaj da sam deo nečega što je veće od mene, od ovog grada, pa i od samog brenda.

Trkač postaješ kad kreneš ne kad dođeš na cilj

Ovaj događaj bio je poziv za mene da se pokrenem još više. Da još jednom utvrdim da ne moram imati savršen tempo, da ne moram gaziti milje da bih bila dovoljna.

Možda nisam znala šta da očekujem od tog dana. Možda nisam ni verovala da će se nešto promeniti. Ali, promenilo se… I što je najvažnije, naučila sam da ne moram da budem „najbolja verzija sebe“ da bih bila deo zajednice. Mada, mogu slobodno reći da sam bila i brža nego što sam verovala da ću biti. Upravo to bila je najveća lekcija za mene.

Foto: Miloš Prodanov, Luka Vesković