Prošle godine sam, sa punih 25, (ponovo) gledala Seks i grad. Kažem (ponovo) jer bi zapravo trebalo da kažem da sam je tada prvi put zaista pogledala. Sve prethodno svodilo se na razbacane pokušaje, nasumično odabiranje epizoda ili čak, samo scena ili, ako se uopšte računa, ono što sam davno, sa mamom, gledala na TV-u.
Kada sam se prvi put susrela sa serijom, bila sam mala (odrednice radi, ugledale smo svetlost dana, ona i ja, iste godine). Nailazila sam, naravno, na citate nebrojano puta nakon toga. Kada sam je prvi put gledala, mislila sam da znam šta me očekuje. Nisam, međutim, znala da ću toliko često pomisliti: Čekaj, razumem o čemu priča ili Čekaj, zapravo je u pravu ili Čekaj, ovo se i meni desilo ili Čekaj, ovo je nešto o čemu i ja svakodnevno razmišljam. Desilo mi se, priznajem to smelo, i Čekaj, osećam se prozvano, možda bi ovo trebalo da promenim kod sebe.
Likovi Carrie, Miranda, Samantha i Charlotte su otelotvorenje četiri arhetipa žene, onako kako bi Jung zavidno voleo da je mogao da ih koncipira. Čak se ni ne šalim.
Iako su neke od njihovih ideja, kažu, „zastarele“ (sada smo, to volimo da mislimo, u ponašanju i mišljenju emancipovanije nego što su one bile), u konačnici četiri junakinje ipak ostaju prototip sa kojim većina nas može da se identifikuje. More nas iste brige, deo kulturološki uslovljenog deljenog iskustva.
Jedno od tih iskustava je ono koje Carrie naziva secret single behaviour.
Šta je SSB i zašto nam je važan?
Secret Single Behavior (abb. SBB, noun.)
an action or habit that one indulges in only when alone. This refers especially to behavior that is hidden from one’s significant other and could be potentially embarrassing (or disastrous) if discovered.
Za nekoga će to biti gledanje loših serija. Za nekoga gledanje dobrih serija koje ipak, iz (ne)objašnjivih razloga, mrzimo. Za nekoga će SSB biti ispijanje vina u kuhinji dok na telefonu gleda seriju – lošu, dobru, koju voli ili mrzi – svejedno, ovde je ispijanje vina ključna reč.
Za Carrie je to bilo dodavanje džema na slane krekere. Za Charlotte, proučavanje svake pore na koži u uveličavajućem ogledalu.
Zašto SSB nije i ne sme da bude isto što i guilty pleasure?
SSB ne treba pomešati sa zadovoljstvom zbog kojeg osećamo krivicu, kako nezgrapno moram da prevedem guilty pleasure.
SSB upravo i dolazi odatle što, onog trenutka kada započnemo zajednički život sa partnerom, dešava se promena u ritmu i strukturi dana. U izvesnom smislu, prostor se, onaj fizički i vremenski – redukuje. Ono što je pripadalo samo nama sada treba podeliti.
Iako po definiciji postoji element krivice ili blagog srama koji bismo osetili ukoliko partner prisustvuje ovim aktivnostima, ipak je fokus na neobjašnjivom zadovoljstvu koje pričinjava uživanje u jednostavnim, čak svakodnevnim radnjama ili navikama. Potreba je Kada sam prvi put čula Carrie da priča o ovome, pomislila sam: Netačno. Nešto poput secret single behaviour uopšte ne treba da postoji. Treba naći partnera sa kojim možeš raditi i te stvari.
Sada, godinu dana starija i jednu vezu iskusnija, ipak moram da priznam da je bila u pravu (ovo priznanje se, čini mi se, ponavlja više nego što bismo želele – ergo, argument u prilog Jungovoj ljubomori).
Ne bih se složila sa Carrie samo u jednom pogledu. Ne mislim da je čudno. Skoro-diplomirani psiholog u meni bi možda trebalo da zna teorijsku osnovu takve potrebe; ipak, razumem je samo iskustveno i razumem da je normalno. Ne implicira manjak ljubavi, niti postojanje bilo kakve negativne emocije prema partneru, pa čak ni prezasićenje. Samo znači da prisustvo drugog, čak i uz najviši nivo međusobnog razumevanja i opuštenosti, ipak znači prisustvo drugog, neku vrstu prismotre. Normalno je, stoga, da neke rutine ipak želimo da obavljamo same.
(Moj SSB je sređivanje, stana i sebe, nedeljom).
Foto: Pinterest, Instagram
