Lični stav: Samoća kao anomalija

Nikada nije bilo lakše biti povezan sa svetom. Paradoksalno, sve je teže biti sam bez sveta. I to ne u onom neželjenom, tužnom smislu (mada može i u tom), već u onom korisnom, konstruktivnom i neophodnom.

Samoća je danas malo čiji izbor. Ona je postala društvena anomalija. Na raspolaganju su nam nebrojeni načini da izbegnemo trenutke samovanja i introspekcije. I, dok bežimo od samoće, neretko zapnemo za pitanje da li je to ispravno, šta gubimo bežanjem? Kako se to pitanje javi, instiktivno uzimamo telefon u ruke. Dosta smo razmišljali.

Biti sam zapravo znači ostati nasamo sa sopstvenim mislima – bez distrakcija, bez obaveze da se odmah nešto podeli, pogleda, upije. To je prostor u kojem osećamo što se osetiti mora, u kojem sazrevaju odluke i u kojem se odvija prava, suštinska refleksija života. Introspekcija je neprijatna, gotovo zastrašujuća. A ipak, upravo u tišini dolazimo do konačnog suda.

Iskreno, i sama se nalazim u zamci hiper-povezane realnosti. Nekada bih sate provodila u mraku, razmišljajući o svemu što me muči, dolazeći do rešenja. Danas, prvi impuls mi je da potražim distrakciju. Kako se moja zavisnost povećavala, sve mi je bilo teže da ostanem sama sa sobom i sa svojim mislima. Toliko sam uspela da se udaljim od sebe i svojih osećanja, da sam samo počela generalno da se osećam loše bez konkretnog razloga. Poznato? Primetila sam kako me ljudi umaraju, društvene mreže takođe i kako se bavim svima, samo ne sama sobom.

NE ZNAMO VIŠE KAKO JE „OSLONITI SE NA SEBE“

Ako u svakom trenutku možemo da pošaljemo poruku prijatelju, podelimo misao na nekoj mreži ili pustimo video koji će nas nasmejati, zašto bismo se više ikada oslanjali na introspekciju. Potvrdu tražimo eksterno. Zbog toga, kako da budemo sigurni u sopstvene odluke i osećanja ako ih stalno kalibriramo prema reakcijama drugih?

Sećam se perioda kada bih donosila odluke na osnovu anketiranja čitave WhatsApp grupe prijatelja. Da li su bile bolje? Ne uvek, ali gore od toga je što nisu bile moje i ja nisam mogla da stanem iza njih. Moji prijatelji odlučivali su aktivno o mom životu. Momenat u kom svaku, pa i najmanju dramu delimo sa nekim, zapravo je momenat u kom sve manje verujemo sebi i svojim ličnim procenama.

GUBIMO AUTENTIČNOST ODNOSA

Ironično, neprestana povezanost može nas učiniti manje povezanima. Ako znamo da je neko uvek „tu“, lako je uzeti taj odnos zdravo za gotovo. Umesto kvalitetnog razgovora, nedostajanja, slobode koju dajemo drugima i na osnovu koje gradimo poverenje, zadovoljavamo se porukama i lajkovima koje nam nude privid sigurnosti da je ta osoba deo našeg života.

Simpatija nije lajkovala story, verovatno je našla drugog/drugu. Umesto kvalitetnog zajedničkog vremena, dovoljno nam je da vidimo nečiji post i to nam je potvrda da je neko dobro.

NEMAMO HRABROSTI

Biti sam znači suočiti se sa sopstvenim pitanjima, nesigurnostima, koja inače guramo pod tepih. Bolan put, ali neophodan. Ako redovno bežimo u interakciju, buku, sadržaj, nikada ne dolazimo do pravih odgovora jer im zakrčimo put smećem. Što duže odlažemo suočavanje sa sobom, to se više udaljavamo od sebe. Što smo dalji od sebe, to smo veće kukavice.

Samoća nije usamljenost. Baš zato je vreme da sami sebi postanemo zanimljivi, jer, Instagram reel ne može biti vrhunac zabave. Ne znam, smatram da čovek, tek kada nauči da bude sam, postaje dobar za sebe i druge. U poslednje vreme pustim misli da se razvijaju same. Odlutam i gde treba i gde ne treba. Nekada sebi budem interesantna, nekada patetična. Ali, najbolje od svega je to što sam slobodna i bez potrebe za tuđim validacijama.

Foto: Pinterest