Postoje oni trenuci u kojima ne umemo baš najtačnije da definišemo šta nam je neophodno ali osećamo da nešto jeste, a kada se konačno dogodi znamo da prepoznamo da je to to što nam je sve vreme nedostajalo. Ne zvuči baš preterano konkretno, možda ni smisleno, i apsolutno je neuhvatljivo ali i tačno, i upravo ovako nešto se dogodilo celom svetu nedavno. Ili barem sigurno onih 11 miliona ljudi koji su započeli svoje paralelne živote na čarobnim, savršenim ostrvima igrice Animal Crossing: New Horizons. Reboot Nintendove igrice iz 2001. Animal Crossing: New Horizons pojavio se sredinom marta, neposredno u osvit zvaničnog objavljivanja pandemije i vanrednog stanja širom planete, i gotovo preko noći postao jedan od najvažnijih stožera nečega što možemo da zovemo karantinska kultura.
Ipak, ova igrica je daleko više od samo lepog. Dok je stvarni svet bio na prinudnoj pauzi, mirovao i čekao da opet počne da se događa i okreće, u svetu Animal Crossinga se događalo i previše toga za ispratiti i gotovo da mu je postao “zamena”. Otvarale su se virtuelne izložbe, umetnik Shing Yin Khor je svoje celo ostrvo pretvorio u muzej i tako ga i nazvao- Art Museum Island gde je rekreirao radove nekih od najpoznatijih umetnika. Koristio je šta mu je bilo dostupno i napravio verzije radova Roberta Smithsona “Spiral Jetty”, kišobrane Christoa i Jeanne-Claude, “Your Body Is a Battleground” Barbare Kruger što je postalo “Your turnips are battle ground” budući da su rotkvice i svo drugo korenasto povrće ozbiljna egzotika ovde. Marc Jacobs je pre nedelju dana uradio kolekciju za igricu koja podrazumeva isprani džins, šarene džempere i haljine od kombinacije različitih materijala, ali nažalost, ove komade niko neće moći da vidi u svom ormaru jer su rađene samo za avatare u igrici. I da, ako ste se pitali da li su online verzije bolje občene nego mi irl, odgovor je da jesu. Stvari su se i pooštravale (koliko je to moguće u ovom la la lendu) i organizovali su se i politički protesti. Sve što je zaustavljeno na pola, što je pandemija ukočila i sputala, nastavilo je svoj život ovde pa je između ostalog mladi aktivista Joushua Wong , borbu za demokratiju i slobodu Hong Konga, sa ulica preselio na travnjak svoje kuće u Animal Crossingu i sa svog ostrva nastavio da poziva na slobodu. Virus je možda zaustavio javne demonstracije, ali ne i one koji se bore za svoju ideju svim raspoloživim sredstvima. Dešavalo se ponekad da i neka poznata ličnost svrati, kao što je recimo Elijah Wood nedavno “posetio” nekoliko ostrva koja su mu bila zanimljiva. Dešavalo se i da se poznati prihvate posla za sve, pa je tako Bobby Berk iz The Queer Eye u jednom trenutku bio tu da pomogne oko enterijera, a sada postoji i zvaničan posao za dizajnere enterijera koji mogu da postanu virtuelni konsultanti u sređivanju kuća u igrici. Rečju, život se preselio tamo.
Da li je onda začuđujuće da je ceo svet poludeo za ovakvom igricom, u kojoj život ne samo da se neometano nastavlja nego je još lepši i mirniji? Apsolutno da ne. U trenucima ultimativne nesigurnosti i usamljenosti, ova igrica se ispostavila kao mesto gde je zajedništvo ne samo potrebno i krucijalno, nego gde jedino može i da se ostvari, i nekako nadomesti ono što nam nedostaje u stvarnosti, i to je sasvim jasno.
Međutim, pored toga što je vizuelno zavodljiva ova igrica je u svakom svom aspektu predviđena da bude ultimativna poslastica eskapizma nevezano od činjenice da nam je sada bila i superkorisna. Animal Crossing se nije desio i slučajno postao popularan nego je napravljen do najtananijih detalja da bude pravi pravcati beg u zen. I to ne samo od pandemije nego generalno svega što ne štima u ovom svetu. Danas je virus, juče je nasilje, sutra nepravda, ili je to sve nažalost zajedno i na smenu, ali svet Animal Crossinga ostaje zatvoreni univerzum lepote, zena i uživanja u kom je čak i muzika savršeno osmišljena. Menja se u zavisnosti od doba dana, i godišnjeg doba, ali je u svakoj varijanti umirujuća i lekovita. Ne hotelski-lobi-iritantno-smirujuća nego su Kazumi Totaka i Shinobu Nagata stvorili jednostavne melodije koje su gotovo nastavak svakodnevice, i gotovo savršene i za meditaciju. Ambijentalne, graciozne klavirske melodije jutra, i iskričave fuzije ukulele-tropski bar za popodne.
Tako je uz ovu igricu zvanično postalo jasno da je došlo do neke ozbiljne promene u pogledu onoga što društvu treba. Dok su nekada akcija i adrenalin “pucačina” bile zabava broj jedan, izgleda da je savremenom svetu i akcijanja i brzine i nasilja malo previše i jedino što nas iskreno zabavlja i što nam zaista prija je da pecamo, lovimo bube, zalivamo cveće, sadimo baštu, beremo voće, sakupljamo ili pravimo raznorazne stvari kojima možemo da uredimo svoju kuću. Što bi se reklo “bare necessities” života i u igrice više ne bežimo da iskusimo nešto neverovatno, nego sasvim sasvim jednostavno. Ili možda još uvek da, samo što nam u „neverovatno i egzotično“ danas spadaju sklad, mir, i optimizam.
Zato je Animal Crossing najmanje od svega igrica, a daleko više fenomen koji nam pokazuje šta nam je to oslabljeno. Simulacija života beskrajno monotona u pogledu problema i poteškoća, ali je ta digitalna monotonija u kojoj ti je najveća briga da li da renoviraš kuću u stilu japanskog minimalizma, zasadiš cveće, ili gledaš u zvezde, beskrajno umirujuća. Pokazuje nam šta nam to fali, gde smo prazni, šta nam nedostaje. Druženja i zabava svakako, ali i više od toga. Nedostaje nam mir. Nedostaje nam da budemo posvećeni svom ostrvcetu koje je naše najbliže okruženje, naš hobi, ili pak i mi sami, i koje je jedinstveno i jedno u milion. Posebnije od svakog drugog i potpuni unikat. Jedanaest miliona korisnika, i ne postoje dva ista ostrva. Kao što ne postoje ni dva ista čoveka, niti jedna vizija onoga kako savršeno mesto i savršen život treba da izgleda, pa je malo i podsetnik na to da kad poželimo da nekome kažemo kako nešto treba da uradi ili bude, samo se setimo da svako gradi svoje ostrvce onako kako misli da treba.
