Postoji jedna čudna, gotovo mazohistička crta u ljudskoj prirodi. Volimo ono što može da nas uništi. Da, zvuči dramatično (kao i autor teksta). Često hodamo po ivici, koketiramo s opasnošću i padamo pod čaroliju onoga što nas može povrediti, iscrpiti ili potpuno slomiti. Što je opasnije, to je privlačnije. Da li je to naš kolektivni poziv na auto-destrukciju ili samo – vrhunac uzbuđenja koji tražimo kako bismo osetili da smo zaista živi onda kada sve oštrice duha otupe?
Krenimo od nečega jednostavnijeg: ljubavi. Divno osećanje, zar ne? Apsolutno. Sve dok ne naiđemo na ljubav koja nas uništava iznutra. Upoznajemo nekoga, i taj neko je idealan, dok ne postane jasno da ta osoba drži konce našeg emocionalnog sveta. Ali, da li bežimo? Ne, naravno da ne. Trčimo ka njima brzinom svetlosti, jer postoji nešto u tom potencijalu za uništenje – to nas magnetno privlači. Pomalo ironično, zar ne? U romantičnim filmovima i knjigama to je predstavljeno kao vrhunac ljubavi. Da li je moguće voleti nekoga bez patnje? Kao da smo opsednuti idejom da prava ljubav mora da boli.
Suprotno, dobili smo novi posao. Posao iz snova. Poziciju koju smo čitav život želeleli. No, sada, iz te nove pozicije vidimo sve negativne apekte našeg posla. On nas proždire, ali nama je toliko stalo, toliko smo se trudili da ga dobijemo. Nema veze, ostajemo. Borimo se i volimo to. Nismo toliko toga prošli da bi sada odustali. Ne ka nas i uništi, ali ostajemo tu.
Danas, čini mi se – bol je postao sinonim za strast. „Ako ne boli, nije stvarno“. Koliko puta ste pomislili ovo znajući koliko je toksično? Da, naravno, osećaj napetosti, straha, pa čak i bola daje osećaj važnosti našem odnosu, željama, strepnjama. A čovek – poput moljca leti ka plamenu, svesni da nas plamen može spržiti. I idemo tako… Nastavljamo, previše opčinjeni da bismo se udaljili.
Pušenje ubija
Slično je sa lošim navikama. Pušenje, prejedanje, kupovina, besane noći koje provodimo na telefonu – znamo mi da razlikujemo dobro od lošeg. Čini se, više nego ikada u ljudskoj istoriji, da nas svet uči da izbegavamo ono što nas može povrediti – ali zašto i dalje odbijamo da poslušamo te savete? Pušenje, primera radi. Na kutiji jasno piše „PUŠENJE UBIJA.“ Nikada nije bilo istaknutije. Ali gle čuda – mi gajimo iluziju da ne možemo da kontrolišemo situaciju. Da, ironično je. Kako odrastamo dobijamo sve više osećaj kontrole, dok nas taj isti osećaj paradoksalno vodi ka gubitku kontrole u dugom smeru.
Čemu opsesija rizičnim životnim odlukama? Kada ste primetili da smo kao društvo postali zavisni od adrenalina? Ekstremni sportovi, neprekidni stres, pretrpani rasporedi, sve to u kombinaciji sa željom da stignemo „dalje, brže, moćnije“. Kao da je sreća postala bezlična pojava ako nije postignuta preko ivice nervnog sloma. Da li uživamo u tome što nas rizik pomera bliže ivici?
Volimo kad tinja tiha vatra
Filozofi bi se ovde složili da je možda ključ u tome što težimo uništenju jer ono nosi jednu važnu karakteristiku — konačnost. Čovečanstvo sve više kreira stvarnost beskonačnih mogućnosti i izbora. Destrukcija, pa makar i na sekundu, nudi kraj. Kraj neizvesnosti, kraj opcijama, kraj dokazivanju sebi i drugima. Znam da ovaj narativ deluje mračno, ali u njemu postoji suptilna uteha. A i utehu volimo.
Na kraju dana, volimo ono što nas potencijalno može uništiti jer smo fascinirani ispitivanjem sopstvenih granica. To jedini način da ih zaista spoznamo. U tom smislu, destrukcija postaje test izdržljivoti i dokaz naše vrednosti i jačine – koliko daleko možemo da idemo pre nego što se slomimo? Koliko intenzivno može da nas boli pre nego što sagorimo u plamenu koji smo sami zapalili?
Naravno, to ne znači da aktivno trčimo ka katastrofi bez obzira na sve. To je suludo, ipak smo mnogo suptilniji od toga. Zaboga, moramo se uklopiti u određene društvene norme i okvire – biti društveno prihvatljivi i tokom autodestrukcije.
Zaključiću – ironično je kako nas pretnja, patnja, bol i uništenje često vuku ka vrhuncu sreće i ekstaze. Možda zato i volimo ono što nas može uništiti jer bol poseduje moć da nas natera da se suočimo s onim najranjivijim u nama — strahom, istinskom željom, i, na kraju, sa životom kao takvim. Jer baš tu, između potencijalnog kraha i trenutne sreće, kao tiha vatra tinja naša istina.
Foto: Pinterest
