Aktuelnost jednog, bilo kog, oblika izražavanja ima svoj rok trajanja. Znamo da predmeti, poput odevnih ili oni u uređenju enterijera, podležu trendovima. Znamo i da muzički pravci, zapravo misaoni p(re)okreti u bilo kojoj umetnosti, počivaju na tome. Da li isto važi i za fizički, telesni izgled (žena)? I kakve veze lek za dijabetes Ozempik ima sa time?
Živela relativizacija
Zavisi koga pitate.
Propagatori feminističke teorije reći će – naravno da ne. Društvene norme, ono što je prihvatljivo ili nije unutar trenutnog moralnog konteksta, nikada ne treba da se odnosi na (žensko) telo. Svaki pojedinac, u svakom trenutku, treba da zadrži slobodou i autonomiju nad odlukom kako će njegovo telo izgledati. Mršavo i debelo ne treba da budu vrednosne kategorije, opisi pozitivne ili negativne valence. Oni su, u krajnjem slučaju, samo to – opisi, bez evaluativnog suda u njima.
Takvo propagiranje, međutim, zahteva daleko perverznije i perfidnije metode kako bi nadjačalo decenijama ustoličeno verovanje, da je mršavo (žensko) telo poželjnije, na nekoliko načina bolje. Zašto? Zato što od njega profitiraju, ergo u njega ulažu, milijardama bogate modna i industrija lepote.
I tako smo došli do vladavine leka Ozempik.
Ozempik je lek za dijabetes, lansiran 2017. godine, čije aktivna supstanca semaglutid doživljava svojih 15 sekundi slave zahvaljujući – pogađajte – bravo! – TikToku i Instagramu. #ozempic ima milion pregleda, na ove dve društvene mreže zbirno. Bilo je dovoljno da samo nekolicina nijh posvedoči o gubitku težine koji se desio kao rezultat uzimanja ovog leka. Sve ovo dešava se, slučajno ili ne, u doba kada jedan drugi hešteg takođe zavređuje sve veću upotrebu – y2k i heroin chic.
Kate Mos (ni)je kriva za sve
Ne mogu se nositi pantalone niskog struka, a da stomak nije ravan… je l’ tako? Nezavisno od ličnog stava prema izrečenom, to jeste bio opšte prihvaćeni estetski stav početkom 2000-ih godina – i poslednjih pet, kada se ovaj modni trend ustoličio opet. Drugim rečima, kada su poznate modne kuće i brendovi sinonimni ovim esteskim načelima, poput Juicy Couture, YSL, Tom Ford et al. ponovo na modne piste izveli komade inspirisane ranijim epohama, generacija koja se prvi put susrela sa njima iznela je svoj sumnjičavi, kritički pogled. Međutim, ona se (svesno ili ne) ipak priklonila, nemoćna (?) da se odupre insistiranjima upornih marketinških strategija. U pomoć uskače – Ozempik.
I to jedina razlika. Popularizacija ove supstance samo je raspršila iluziju koje smo dugo bili žrtva. Body positivity doprineo je većoj zastupljenosti različitih telesnih građi i oblika (ženskog tela), ali ni u jednom trenutku nije sa prestola skinuo dominantnu figuru (ženskog tela). Svaki drugačiji zaključak bio bi logički neispravan – jer empirija (dakle, preovlađujuća tipologija modela na modnim pistama poslednjih 20 godina) ne daje niti jedan argument u prilog suprostavljenoj hipotezi.
Ukucajte heroin chic u pretraživač, slikovni rezultati će većinski pokazati fotografije Kate Moss. Ukucajte heroin chic i Kate Moss, tekstualni rezultati će ukazati na nedavne izjave supermodela u kojima svedoči o dubokim i teškim psihološkim posledicama koje su ostavili česti komentari njenog izgleda u medijima i okruženju. Koji deo toga je chic?
Možda pitanje da li je mršavo, odnosno debelo telo poželjno, odnosno nepoželjno uopšte nije toliko važno. Važnije je, zapravo, kakve posledice zastupanje bilo koje od dveju politika može imati na one nad kojima se apliciraju. Zalaganje za mršavost može čak biti opravdano, pod uslovom da metode koje se za to primenjuju ne proizvode telesnu dismorfiju, poremećaje ishrane i druge egzistencijalno opterećujuće (psihološke) nus pojave (kod žena).
Foto: Spotlight Launchmetrics, Pinterest