Pretraga

Ako je čak i Tom Ford danas protiv seksi mode, šta nam to govori o ženama u 2019. godini?

Ako je čak i Tom Ford danas protiv seksi mode, šta nam to govori o ženama u 2019. godini?

Modna štreberka

Tekst: Ryan Sng


Da li treba da se oblačimo seksi ili ne je jedno od glavnih pitanja u poslednje vreme, a ova modna kolumnistkinja se pita zbog čega žene uopšte moraju da biraju.

“Sada nije trenutak da se bude seksi. Danas zapravo ni ne možete da budete seksualni.” Ovo nije izjava još jedne moćne muške figure koja kuka za izgubljenom šansom da muva (čitaj: zlostavlja) žene ili da u njih bulji bez ikakvih posledica; ne, ovo je izjavio dizajner Tom Ford u intervjuu za magazin The Guardian povodom svoje poprilično uzdržane kolekcije za jesen/zimu 2019. koju je kritika odlično primila.

 

Ne brinite, pakao se (još) nije zaledio iako je Ford isti onaj čovek u čijoj Gucci kampanji za proleće/leto 2003. godine muški model kleči ispred žene čija se glava ne vidi i koja svoj veš drži povučen na dole tako da se vidi da je obrijana u logo brenda. Ono što je značajno u ovoj promeni pesme koju Ford peva - na šta on, naravno, ima pravo zato što svi napreduju i evoluiraju u životu - je činjenica da je svoju kolekciju za jesen/zimu 2019. godine predstavio prvenstveno kao reakciju na “negativnu klimu vremena u kojem živimo”. Ako je posmatramo na taj način, onda je njegova revija potraga za mirom; ali postoji nešto uznemirujuće u vezi sa stanjem ovog sveta ako se ženska senzualnost kao takva smatra negativnom.

 

Daleko od toga da je Tom Ford jedini krivac. Zahvaljujući ponovo pokrenutim debatama o ženskoj mobilnosti, predstavljanju, pristrasnoj institucionalizaciji i rasprostranjenom seksualnom uznemiravanju, razgovori o tome kako “izgleda” ženska seksualnost i/ili ženska moć doživeli su zanimljiv obrt. 2017. godina nam je dala trend “skromne mode” - odeće koja ne otkriva mnogo - a taj trend se pojavio u mnogim medijima, uključujući i magazine The New York Times, Forbes i Elle, ubrzo nakon prvog održavanja manifestacije "London Modest Fashion Week" (iako bismo više voleli da se zove “Muslimah” umesto “Modest”).

 

Ova manifestacija podudarila se sa početkom Trumpovog razdoblja u Americi, koje je navelo mnoge modne pisce da se priklone odeći koja pokriva, u skladu sa izborom poznatog perverznjaka na mesto predsednika. U mnogim od ovih izveštaja o trendovima, Trumpova protivnica Hillary koja se redovno pojavljivala u odelima zakopčanim do grla, počela je da se pominje i kao neka vrste ikone skromnog stila i simbol progresivne ženske moći. Ali i sa ovom klackalicom između silueta koje otkrivaju i onih koje pokrivaju telo - i koja, da se ne lažemo, postoji od vremena kada je čovek odlučio da pokrije neke svoje delove - postavlja nezgodno i neprijatno pitanje zbog čega ženska tela uopšte treba da snose odgovornost, milioniti put, za zlostavljanje od strane muškaraca?

 

Ništa od ovoga ne bi bilo problem da nam se seksualnost u oblačenju često ne prodaje kao i/ili izbor. Teoretičari kulturoloških fenomena ovo nazivaju svetica-kurva kompleksom; na isti način na koji se od žena tražilo da šezdesetih biraju između Jackie Kennedy i Marilyn Monroe, danas nas Instagram memes teraju da se odlučimo za Kim Kardashian ili Ruth Bader-Ginsburg (uvrnuto poređenje, znam, okrivite internet). Istina je da su žene - sve tri milijarde nas - veoma raznovrsna grupa, i da mogu biti različite u različitim prilikama. Problem leži u patrijarhalnoj kulturi koja od nas očekuje da budemo jedna ili druga stvar zauvek ili sve odjednom.

 

U svom zauvek aktuelnom eseju iz 2006. godine “Šta nije u redu sa Pepeljugom”, spisateljica Peggy Orenstein destiluje složenost toga šta znači biti žena u savremenom svetu u jednu upečatljivu sliku: devojčicu obučenu kao princezu koja maše čarobnim štapićem. Do skorijih dekada, čarobni štapići nisu bili deo kostima za princeze pošto su princeze retko kad bile katalizatori promena u sopstvenim pričama. To što je danas taj štapič prisutan u sklopu izmišljenjenog outfita za princezu, smatra Orensteinova, je simptomatično za nerealne zahteve koji se postavljaju pred ženstvenost kao takvu. Kao male nas uče da budemo nežne i ljubazne, ali i asertivne kada je to potrebno (ali nikad previše). Od nas se očekuje da tražimo romatične veze ali da nas one ne definišu, ali ne daj bože da u njih ne ulazimo. Uz ovoliko očiglednih kontradiktornosti, nije čudo da mnoge devojčice imaju osećaj da su im potrebne natprirodne moći da bi se snašle u sopstvenom detinjstvu.

 

Različit set naizgled protivrečnih zahteva trebalo bi da je poznat svakom ko je nekad čitao neki modni članak: kladim se da smo skoro sve u nekom momentu progutale neki bedan žargon tipa “ženstveno ali muževno” ili “jako ali seksi” koji suprotstavlja nasumične osobine kao suprotnosti, a da za tim apsolutno nema potrebe. Sve ovo, na kraju krajeva, samo je dodatni pritisak na žene da pronađu neku izmišljenu ravnotežu i drže je se kao da im život od nje zavisi. U stvarnosti, pak, naša osećanja, isto kao i naše ponašanje, se stalno menjaju.

 

Dosta je bilo. Naša tela nisu prazna platna na koje društvo treba da projektuje svoju anksioznost, i iako Ford vrlo verovatno nije nameravao da ono što je rekao bude shvaćeno “kao pod moranje”, svi bi morali da budemo daleko osvešćeniji kada se frljamo rečima “trebalo bi” i “ne bi trebalo”, a kada je žensko iskustvo u pitanju. Da pojednostavim: zar ne možemo konačno samo da živimo?

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar