Pre nekoliko dana objavljena je vest da poznati američki dizajner Derek Lam zatvara svoju ekskluzivnu ready-to-wear liniju i da se posvećuje jeftinijoj Derak Lam 10 Crosby liniji koju ima od 2011. godine, a koja je dobila ime po adresi na kojoj se nalazilo bivše sedište ovog brenda. „Opšta klima u kojoj se nalazi modna industrija trenutno ne ide u našu korist“, izjavio je Derek. „Kolekcija ne raste, i dalje ide ravnom linijom i nemamo gubitke, ali troškovi su veoma porasli. Takođe, tu je i sveprisutna nervoza oko situacije sa porezima, pošto mi svoje džempere pravimo u Kini, a niko nije siguran šta nas čeka u budućnosti.“
Derekov slučaj nije prvi koji potresa već dobro oslabljenu američku modnu industiju. Njujorška Nedelja mode postala je mesto koje nikog više ne zanima. Urednici se sve češće odlučuju da je preskoče i idu samo u Evropu, jer misle da na revijama u NJujorku neće imati šta da vide. Tu su u pravu, pošto kritičari koji jesu prisutni pišu da su revije sve manje zanimljive, a vrlo često i neinspirativne. Američki dizajneri premeštaju se iz Njujorka u Pariz, Lodon ili Milano. Sve govori u prilog tome da je ova Nedelja mode izgubila momentum. Ali nije samo reč o NJujorku već i o celoj Americi koja je u ozbiljnom deficitu mega brendova i velikih imena.
Amerikanci su decenijama pratili trag Evropljana i bili začarani njima, a paradoks je da su najveća modna carstva u Americi, kao što su Donna Karan, Ralph Lauren i Calvin Klein, napravljena upravo tako što nisu pratila pravila iz evropskog priručnika i što su razvila svoju autentičnu estetiku koja je postala poznata kao all American look.
Nažalost, danas najveći hajp za vreme Njujorške Nedelje mode pravi rasprodaja semplova francuskog brenda Dôen. I umesto da uče iz primera koji im daju brendovi kao što su Supreme ili Reformation, oni su zaglavljeni u prošlosti bez prave ideje kako da funkcionišu u sadašnjosti i bez vizije kako da krenu u budućnost. Došli smo do toga da je Marc Jacobs zatvorio svoju liniju Marc by Marc Jacobs, da više ne postoji Calvin Klein ready-to-wear, u slučaju Donna Karan postoji samo druga linija DKNY.
I tu dolazimo do sistematskog problema. Umesto da se radi na osnaživanju američke modne industije, svi potezi koji se povlače poslednjih godina vode u suprotnom pravcu. Svi su svesni da ništa od američke robe ne može da se proizvede u samoj Americi jer su troškovi za to nenormalno veliki (od sirovina, preko proizvodnje, do satnice radnika). Da stvari budu gore, trgovinski rat sa Kinom ne pokazuje naznake smirivanja. U maju se desio vrhunac, kada je američki predsednik Trump najavio poreze na 200 milijardi vrednosti robe koja se uvozi iz Kine. I to nije sve – istog dana porezi ka Kini su dignuti sa 10% na 20%. Kina je odmah odgovorila uvodeći nove poreze na robu koja se uvozi iz Amerike. Modna industija alarmirala je javnost kao i samog predsednika apelom da neće moći da ovakvo oporezivanje nije održivo i da će doći do još većih gubitaka u već oslabljenoj industriji što će rezultirati zatvaranjem brendova, gašenja radnih mesta… Trump pak ne odustaje od ideje o povećanju poreza Kini, a sa druge strane Kinezi ne žele da ispadnu slabići pa mu uzvraćaju istom merom. A svi su na gubitku. I problem bi mogao da se reši veoma brzo imajući u vidu prave zainteresoave strane (oni koji gube poslove i zaradu) imaju želju da se ova situacija sredi što pre.
Amerika može da uveze basic komade kao što su majice i veš iz Vijetnama, Kambodže ili Bangladeša (koji su glavni dobitnici u ovom „okršaju“), ali američka modna industrija vremenom je postala velikim delom zavisna od proizvodnje u Kini za proizvodnju skupljih stvari kao što su aksesoari i kaputi. I to je činjenica: ostale zemlje i njihove proizvodnje ne mogu da se takmiče sa Kinom kada u pitanju kvalitet, koliko god im cena proizvodnje bila manja. Takođe, druge zemlje ne mogu da proizvedu količine robe i drže ujednačen kvalitet robe kako to može Kina.
Crocs, Ralph Lauren, Levi’s, Calvin Klein i Tommy Hilfiger već su prebacili svoje proizvodnje iz Kine u druge zemlje, imajući na umu da će ih to prebacivanje manje koštati od nameta koji su na snazi. Svi su svesni da ono što predsednik Trump kaže (ili lupi), on na kraju i ostvari. Tako su vođeni primerom velikih svetskih brendova odavno fokusirali svoje proizvodnje u druge delove Azije, a zbog trenutne političke situacije odlučili da ih tamo i potpuno presele. Tako su Nike i Adidas u Vijetnamu, Uniqlo u Bangladešu, a H&M i Gap su napravili svoje baze u Kambodži. Ali i oni se suočavaju sa sledećim problemima: iznajmljivanje fabrika je sve skuplje u tim zemljama, a satnice radnika se stalno podižu. Sa druge strane, Kina nudi neuporedivo napredniju tehnologiju sa kojom nijedna druga zemlja ne može da se takmiči.
Sve dovodi do neminovnog zaključka da, ako ostali američki brendovi prekinu proizvodnju u Kini, oni jednostavno nemaju gde da odu. I odatle panika koja je zavladala. Modna industrija se svela na čekanje: čekanje da se vidi kako će se odigrati dnevni politički događaji, pošto oni danas kroje budućnost američke mode.
