Neka mi modni stručnjaci koji sede u svetskim štampanim i online izdanjima oproste – pošto ništa osim hvalospeva nisam pročitala sve od prvog izlaska na Fendi pistu sa Jonesovim potpisom – ali ja više ne mogu da izdržim, a da se javno ne zapitam da li je car go? Evo, pitam i vas.
Ovaj naslov je verovatno misleading. Možda je Kim Jones najbolja stvar koja se desila Fendiju baš kao što je i Abloh pun pogodak za Louis Vuitton. Na kraju krajeva, Fendi je heritage brend koji se kao i svi drugi heritage brendovi (čast izuzecima koji to sebi mogu da dozvole) uključuje u besomučan i poprilično očajan lov na Generaciju Z i sve one koji bi želeli da joj pripadaju (pa su prestali i da nose razdeljak sa strane zato što su negde pročitali da Gen Z priznaje samo onaj na sredini).
Ja nisam Gen Z. Ni blizu. A u celom ovom kolektivnom (i svakako ne samo modnom) ludilu gotovo perverzno uživam u ironiji toga što se svi toliko trude da budu posebni da neumitno postaju isti.
Sve češće posmatramo stilske vežbe na temu izvođenja opštih mesta koja nam se poturaju kao originalnost. As if.
Sve hvalospeve na račun Kimovog Fendija – ne razumem. Ono što razumem od Kimovog Fendija jesu plaćene naslovne i plaćeni hajp. Razumem i jednu stvarno kul it torbu koja je nepobitno dobro izdizajniran komad. Sve ostalo? Fendace je, istina, ultra-zabavan eksperiment iza kog mogu da stanem pod uslovom da su ga i oni sami doživeli sa izvesnom i neophodnom dozom autoironije. Ne znam da li jesu, biram da verujem da jesu. Sve ostalo? Niti umem da pronađem smisao osim truda da se postigne što komercijalniji rezultat, niti se više trudim. Volela bih da me sleći put iznenade. Šta više, stalno se nadam da će sledećim korakom da me iznenade. Za sad nisu, bar ne prijatno.
Ono što nažalost pronalazim jeste praćenje tuđe formule. Da li Kim Jones sanja da bude Virgil Abloh (kao bar 2/3 modnih dizajnera neznanih i znanih)? Još uvek se nije susreo sa onom Wildeovom “Budi to što jesi svi drugi su već zauzeti”?
Za nekog čiji rad u Dioru mnogo volim, teško mi je da zamislim zbog čega je tako. Kim Jones nam je odavno pokazao da je itekako sposoban za koherentnu dizajnersku misao, kuda je iščilila? Sigurna sam da odgovornost ne leži samo na njegovim ramenima.
Da se razumemo, u igri je svakako više faktora. Kao prvo, Fendi se, isto kao i Chanel sudario sa fenomenom praznog prestola – ma koliko Silvia Venturini bila prisutna figura. Lagerfeldovoj senci je teško pobeći. Dodajte na to gorepomenuti problem i zadatak pronalaženja što kraćeg puta do mlađih kupaca (govorimo o deci onih koji su u prvom krugu pripadali baguette kultu), a zatim i konkurenciju koja je sve samo ne koherentna i od koje se na zna sa koje strane će vas poklopiti i čini se razumljivim da ni Fendi ni Kim Jones više ne znaju gde udaraju.
Kako drugačije objasniti kolekcije koje ne povezuje nijedna nit osim gotovo očajničke želje da se štiklira sve što trenutno provereno donosi uspeh u prodaji? Nostalgija na kvadrat, supermodeli svih generacija, politička korektnost. I kim.
Kim Jones i Fendi nalaze se u nekakvom krugu pravljenja stvari koje su toliko generičke da mi je teško da zamislim da ikome išta zapravo znače, stvari koje ne možete ni da volite ni da mrzite. Zaboravićemo ih za dva klika. Možda to i nije tako loša stvar.
