Dve dijametralno suprotne vesti su odjeknule ovom Nedeljom visoke mode u Parizu. Prva je da će se modna kuća Balenciaga vratiti u arenu nakon pedeset i dve godine, od kada je genijalni Cristóbel Balenciaga zatvorio vrata svog ateljea 1968. Druga, da je revija visoke mode za proleće/leto 2020. poslednja za Jean Paul Gaultiera. Došli smo do tačke u kojoj je nekadašnji enfant terrible postao jedini preostali aktivni grand couturier iz vremena u kom se o visokoj modi govorilo kao o smislenom poslu i živoj stvari. Drugim rečima, da, do kraja jedne ere. Sam Gaultier izjavio je, u svojoj Insta objavi da se povlači, da kuća neće prestati da postoji i da će evoluirati. Jedna od retkih smislenih stvari u vezi sa budućnosti na ovu temu koju sam čula u ne-znam-ni-sama-koliko.
To je upravo ono što visokoj modi treba da se desi. Evolucija.
Darwin bi tu imao štošta da kaže, i to mnogo pametnije od mene, ali da bi jedna vrsta preživela promene mora da se prilagodi ili da nestane. Plakanje za prohujalim vremenima tu ne pomaže. A, verujte mi, kada je visoka moda u pitanju – i moda uopšte – rado bih nekad zaplakala. Moja nostalgija odnosi se na mnogo stvari i nisam nikakav fenomen zato što je osećam, većina ljudi ima svoju, ali me ona ipak ne sprečava da tražim suštinu i da prepoznajem autentičnost u onome što vidim oko sebe.
Visoka moda u obliku u kom je nastala i u svrhu u koju je nastala ne može da preživi. I to, ne da ne može, nego je davno umrla. Prvi ekser u kovčeg joj je zabio sam Yves Saint Laurent svojom konfekcijom. Kontradiktorno? Naravno, ali zar to nisu sve velike ljubavi? Sam naziv haute couture upotrebljen je prvi put sredinom XIX veka za dizajnera Charlesa Fredericka Wortha i realno, ono što podrazumeva u smislu izrade se nije promenilo od tad. Ali se promenilo sve ostalo. Moda je društveni fenomen, kao takva ona je njegovo ogledalo i sa njime mora da se menja. To što većina ljudi danas smatra visokom modom pod 1.) vrlo često i nije visoka moda 2.) sigurno nije visoka moda u svom originalnom društvenom kontekstu.
Pošto ja bez Yvesa (a samim tim i Bergéa) ne umem da živim, prenosim vam jednu Pierrovu izjavu za francusko izdanje magazina Vogue: “Ne možete da nosite farmerke i crne rolke… i da tvrdite da visoka moda postoji. Gde biste danas nosili te haljine? Potpuno je besmisleno da ljudi veruju da je poneka prilika dovoljna – jedna lasta ne čini proleće. Visoka moda više ne znači ništa. A svakako ne podrazumeva nekoliko ruskih kurvica koje kupuju haljine u nekoliko pariskih modnih kuća… Još uvek čekam da mi neko dokaže suprotno.” Ok je ako vam se čini malo grubo, ali je istinito. Haute couture izvorno predstavlja način života i nastao je da bi zadovoljio njegove potrebe. U House of Worth su se oblačile i pripadnice kraljevskih porodica, a Kate Middleton dobija pohvale kad god obuče nešto iz high street ponude. Shvatate li razliku? Nekada su kuće visoke mode oblačile svoje klijente za svaki dan.
Modni insajderi mašu podatkom da je danas ostalo oko 4.000 klijenata visoke mode u celom svetu (pretpostavljam da u ovu brojku ne ulaze poznati koji kreacije pozajmljuju za crveni tepih) kao i to da većina tih klijenata danas dolazi sa Istoka. Da se ne lažemo, ne znam koju istoriju ste vi učili, ali ja se ne sećam nijedne lekcije u kojoj piše da je cela Francuska šetala u haljinama koje koštaju kao jedna prosečna godišnja zarada. Dakle, haute couture je uvek bio isključivo privilegija izuzetno bogatih, a njihov broj u svetu nije opao i to se ne može nazvati pravim uzrokom problema. Ipak, poznato je da sekcije kompanija visoke mode često posluju u gubitku. Isto tako je poznato da velike kuće najveći deo svog profita ostvaruju preko aksesoara i kozmetike bilo koje vrste. Već dugo vlada vreme koje je, kada se povlačio iz posla, opisao Hubert de Givenchy: “Danas se haljine prave da bi se prodavale torbe.” Ateljei visoke mode ostaju otvoreni ali svi imaju osećaj da je to samo zbog imidža brenda, prestiža, sna… Davno niko o njima nije pisao kao o mestima na kojima se dešavaju prelomne ili genijalne stvari. One se danas odvijaju na mestima koja najmanje imaju veze sa establišmentom bilo koje vrste i nikakva priča o tome kako je visoka moda umetnost to ne može da promeni, ništa više nego činjenicu da se danas malo ko bavi slikarstvom. Da li to znači da sve što je do sada napravljeno ne valja, da je vrednost toga nestala? Ne i ne. Setimo se da je visoka moda bila poligon najvećih inovatora. U njoj je nastala mala crna haljina kao odraz najdubljeg očaja same Coco. Balenciaga je izvodio svoja nosiva arhitektonska čudesa i napravio kaput sa samo jednim šavom. Dior je odlučio da “žene oslobodi njihove prirodne forme” nakon bede svetskog rata, a Yves im je dao moć da nose šta god požele i izgledaju kao boginje, McQueen je urlao, Alaia obožavao, Gaultier prevrtao simbole i davao im nova značenja (ko bi drugi od korseta kao simbola sputanosti napravio simbol apsolutne moći?). Lista se ne završava ovde, naravno, jednostavno je predugačka. I kao što se umetnost nadovezuje jedna na drugu, zašto ljudi i uopšte potežu pitanja toga da li visoka moda treba da živi?
Istina jeste da visokoj modi odavno fali nove energije. Energije koja je neophodna da bi se bilo šta održalo u životu, nebitno da li ste priklonjeni Valentino (hvala, Pier Paolo Piccioli) nosivoj ili teatralnoj viziji koju u stvarnost pretvaraju Galliano kod Margiele ili sam Jean Paul Gaultier. Na prvi pogled, ovo su suprotstavljene filozofije oslonjene na jednako maestralno umeće konstrukcije i zanatstvo. Jedna je apsolutna elegancija pokreta pomešana sa čistim i sublimiranim larpurlartizmom. Druga glasna izjava i jos glasniji komentar na naša spoljna i unutrašnja stanja… Oba su odraz stvarnosti. Problem je kad se ta spona prekine, a visoka moda je u nekim krugovima sinonim za beskrajne sirena haljine, slojeve muslina i redove šljokica. Potrebno je da se pojavi bar još nekoliko Iris van Herpen posvećenih inovacijama na svim poljima. Od estetskih do tehnoloških.
U vreme ekološke i društvene krize, na prvi pogled izgleda kao da visoka moda uvek ide ruku pod ruku sa stavom “neka jedu kolače”. Ali da li je zaista tako? Ona je, ma koliko skupa bila, de facto jedini modni sektor koji proizvodi ograničenu količinu i apsolutno postavlja kvalitet iznad kvantiteta, autentičnost iznad trendova i adekvatno plaćenu radnu snagu iznad mašina. Šta ako bi novi fokus visoke mode – novi materijali i veštine – omogućio modnoj industriji da u budućnosti ispuni makar neka obećanja koja su za sad smo na papiru? Ako bi bilo tako, a može, visoka moda i sve ono što predstavlja mogu da se raduju svetloj budućnosti.