Da li ste i vi odbrojavali dane do Oskara? Ja jesam. Kao mala, razume se. Ne sad. I to ne zato što sam sada neke stvari prerasla pošto postoje stvari nikad ne prerastu. Nekad sam odbrojavala dane, pa onda i (sitne) sate pre dodele, a crveni tepih i E!Channel bili su mi jednako važni kao i same nagrade (u koje sam verovala).
Uz rizik da ispadnem zli Mapetovac, crveni tepih je nekad bio mnogo mnoooogo zanimljiviji. Zvuči naivno ali bio je manje komercijalan. Bili su to sami počeci svesti šta je crveni tepih u stanju da uradi za modu – trenuci kada se Kidman pojavila u zelenoj Galliano haljini ruku pod ruku sa Tomom, Uma u legendarnoj Pradi, Sharon u beloj Gap košulji i svilenoj suknji boje lavande sa potpisom Carolina Herrera, Zelweger u vintage žutoj, bila je tu i Gwinnie u svojoj ružičastoj svili… Na svaku od njih, išla je i poneka obožavana Bjork u labud-haljini Marjana Pejoskog – jednako genijalna u svojoj autentičnosti.
A onda se, polako, ceo taj crveni tepih stopio u niz sirena haljina ili eventualnih varijacija na Old Hollywood temu četrdesetih – lepih ali beskrajno dosadnih. Naravno, namnožile su se i nezaobilazne princeza-haljine koje su osim što su dosadne još i ružne (znam da se o okusima ne raspravlja ali…). Rečju, zavladao je strah. Strah od toga da će neko biti kritikovan zbog stila, u prevodu: zavladao je teror buržoaskog dobrog ukusa.
I tako je gledanje istog postalo kao da mi neko kuca dletom po glavi pa sam prestala. O koroni, crvenom tepihu „kod kuće“ i promenama koje su se desile po društveno-političkim osama, priča se u nedogled, kako i dolikuje. Priča se i o skandalima i šamarčini (ili šta je to već bilo) od pre neko veče. Apropo te teme, volela bih da je Gervais bio rezervni voditelj na dodeli pa da uskoči kao spotski komentator. Priceless. But I digress.
Nešto se desilo i na crvenom tepihu.
Timmy Chalamet se pojavio bez košulje, pardon bez ičeg ispod sakoa (od šljokica), Kristen Stewart je prošetala u šortsu – poprilično bezuspešna kombinacija ali svakako poeni za izbegavanje propisane norme. Super ideja, izvedba skoro pa nula. Billie je došla u svom Gucci crnom balonu karnera, Jessica Chastain poznata po svojim sirena haljinama i (istina lepoj) igri na sigurno iskorčila je u raznobojnom Gucciju od perja i šljokica… I tako dalje i tako preče. Među najkonvencionalnijima je bila Zoe Kravitz u svojoj decentnoj pastel ružičastoj svilenoj haljini sa mašnom u stilu Audrey Hepburn – i time nas sve iznenadila. Dakle, “modni rizici” na sve strane. Kako sad pa to?
Ok, oprostićete mi na dramaturgiji, znam da se ne radi o rizicma koji probijaju zidove i čine ovaj svet vidno boljim mestom ali svejedno mi se sviđa kuda bi ovo moglo da nas odvede.
Realno, rizikuje se najviše onda kada nema baš mnogo da se izgubi. Ako uzmemo u obzir da je gledanost prenosa dodele Oskara od 2014. godine pala za čitavih 75% (po izveštaju magazina Los Angeled Times), onda je sada zaista pravi trenutak za eksperimente.
Ali kako se to isplati velikim modnim kućama i zašto nastavljaju da u crveni tepih ulažu u istoj meri kad ne znaju kako će im se to vratiti? Pa, ako je suditi po proteklih nekoliko dana, poverenje u moć slave i dalje vlada. Los Anđeles se pretvorio u pozornicu ne samo nagrada već i raznih večera i soarea, od onih koji su prethodili Oskarima (Chanel, Saint Laurent, Armani, W magazine…), a vanity Fair je održao čak dva, uključujući i svoju legendarnu žurku odmah nakon dodele.
Glumice su najvećim delom – ako ne i kompletno – bile obučene u evropske modne kuće. Cahnel, Saint Laurent, Armani Prive, Gucci, Dior čak i vintage modeli poput onog Christian Lacroix koji je nosila Kirsten Dunst potpisali su brendovi sa “naše strane bare”. Ovo se nije odnosilo samo na nominovane glumice već i na maltene sve zvanice.
Gorepomenuto šorts-izdanje Kristen Stewart bilo je jedno od prvih u jako dugo vremena koje je izgledalo kao da se glumica koja ga nosi dobro u njemu oseća (iako je fit bio loš), takoreći kao da ga je birala sama. Slično je izgedala i Zendaya (koja je doduše savršeno uparena sa svojim stilistom Law Roachom). da li je moguće da je “izgledati kao ti” ponovo ostalo bitno? Ili bar jače od straha da će neko reći da nešto ne valja?
Nadam se.
Što se nakita tiče, tu je pobedu definitivno odneo Cartier koji je “okitio” čitavu plejadu muških glumaca, od Smitha koji je kući odneo nagradu za najbolju mušku ulogu pa sve do Chalameta i Rami Maleka.
Naravno, tradicionalne gala hajline i dalje su bile tu. Ali kao da se konačno malo okrećemo u pravom smeru. Ne verujem da ću ikad ponovo čekati zoru uz dodelu Oskara ali nekako mi prija da mislim kako je to moguće. Iskreno, malo mi nedostaju zvezde u očima.
