Supermodeli devedesetih: Zbog čega moda toliko voli "povratke" legendi
Tih devedesetih godina, nadrealno zgodna divizija supermodela bila je svuda. Nasmejane, koketnog osmeha i savršeno sjajnih uvojaka koji su poskakivali u ritmu njihovog koraka na super dugim nogama, samopouzdano su marširale modnim pistama, glumile u muzičkim spotovima, krasile sve žive naslovne strane, vodile kojekakve TV emisije i “terale” nas da kupujemo njihove aerobik video kasete ne bi li smo se stesale na 90-60-90 u svojim dnevnim sobama.
Bila su to drugačija vremena. Devedesetih godina, modeli nisu bili samo lepe devojke koje nose lepu odeću, a čija lica ispare iz sećanja nakon što se završi revija. U zlatnoj eri modelinga, modeli su bile super zvezde, svaka sa svojim karakterom i nekim dopadljivim faktorom X. Devojčice koje su tada odrastale gledale su na njih kao na superheroine. Tabloidi su budno pratili svaki njihov korak, a publika je sve tračeve nezasito gutala. Nijedna era pre ili posle devedesetih, eri supermodela nije bila ni do kolena.
No, iako se “zlatna era modelinga” odavno završila, moda je supermodelima uvek držala vrata blago odškrinuta. S vremena na vreme, zlatne su devojke zatvorile poneku reviju ili se pojavile uz mlađe koleginice u pokojoj kampanji, podsećajući javnost da su još uvek tu. Njihovi come backovi uvek su izazivali salve oduševljenja. U poslednje vreme, čini se, moda živi upravo od tih “povrataka”, a vrata je supermodelima opet širom otvorila.
Naomi Campbell pojavila se u kampanji švedskog giganta H&M-a za kolekciju jesen/zima 2022, a videli smo je i u kampanjama za Vivienne Westwood i Lanvin, Cindy Crawford malo-malo pa stane uz svoju ćerku Kaiu Gerber koja suvereno korača maminim stopama, Linda Evangelista je krasila naslovnicu septembarskog izdanja britanskog Voguea nakon priče o dramatičnom ishodu redukcije masnog tkiva, Claudia Schiffer se “udružila” sa Naomi i Cindy ispred objektiva Stevena Kleina u kampanji za Balmain, a najveće oduševljenje nostalgičara prouzrokovala je ujedinjena Fendi i Versace revija kada su pistom ponovo prošetale slavne veteranke Kristen McMenamy, Karen Elson, Anja Rubik, Kate Moss, Amber Valletta, Mariacarla Boscono i Naomi.
Čak je i Kim Kardashian, u “nostalgičnom” maniru, za Skims kampanju odabrala legendarna lica pozirajući u donjem vešu uz Tyru Banks, Heidi Klum, Alessandru Ambrosio i Candice Swanepoel.
Teško je ne pitati se zašto? Ili zašto baš sada?
Premda moda živi na uzbuđenju koje donose noviteti, ono "nešto" neistraženo, neviđeno i sveže, ona, više nego od bilo čega ustvari živi od nostalgije. Vešto reciklira trendove i momente, i iste nam stalno servira zamotane u neke nove omote. Kao što ciklično vrti trendove, krojeve, dezene i kombinacije koje vraća u žižu interesovanja da bi ih kasnije (ponovo) gurnula u zaborav, tako daje i “novu šansu” supermodelima devedesetih.
Mogli bismo da kukamo o tome da je reč o promovisanju različitosti, o tome da je industrija stasala i da više ne živi samo od mladih devojaka koje su tek negde oko osamnaest godina ili o tome da je konačno naučila da se ne stidi godina i prirodnog procesa starenja. Možda i je tako. No, nisam sigurna da možemo biti toliko optimistični. Modna industrija naprosto je naumila da kapitalizuje nostalgiju, a to da je odlučila da igra na kartu nostalgije upravo u ovom trenutku nipošto nije slučajnost. U eri opšte neizvesnosti, ratova, epidemija, inflacije, generalne krize i erozije društvenih vrednosti, ne postoji ni jedan sigurniji model od prisećanja na “dobra, stara” vremena kada smo “svi bili srećni i sve je bilo drugačije”. Premda je nostalgija uvek svojevrsno idealizovanje prošlih vremena, ona uliva sigurnost vraćanjem na ono što nam je poznato i za šta vezujemo lepe uspomene. Nostalgija je u vremenima krize uteha i spas, komadić dobrog osećanja koji možemo da upijemo barem na trenutak. Devedesete su, izgleda, na svetskom planu bila “zlatna vremena”.
POTPIS
Devedesete danas dominiraju trendovima u svakom smislu. Rado ih se sećaju oni koji su tada proživljavali dane svoje mladosti, a vole ih i generacije klinaca koji tada još nisu bili ni u planu. Sve što se dogodilo devedesetih danas je opet hit. Sitcomi, muzika, moda… I modeli. A upravo su supermodeli simbol ere koju moda zove “zlatnom”. Da moda od njihovih povrataka nema koristi, potpuno je sigurno da bi supermodeli devedesetih u novom milenijumu “ostali u krevetu”, pojavljujući se pod reflektorima tek sporadično, kad neko odluči da napravi izložbu sa starim fotografijama.
No, čini se da su one danas, baš kao i u eri kada su žarile i palile, “zlatna koka” modne industrije. Premda se možda čini da je njihovo vreme prošlo, supermodeli poput Naomi ili Cindy imaju milionske baze pratilaca na društvenim mrežama. Bile su influenserke pre influenserki, a sasvim sigurno su vrlo uticajne i danas. Njihova ponovna pojavljivanja na pisti ili u kampanjama modnih brendova nikada ne prolaze nezapaženo. Priče o njihovim privatnim životima i dalje se povlače po magazinima, bilo da je reč o majčinstvu ili o kozmetičkim procedurama koje su otišle u pogrešnom smeru. Javnost i dalje zanima šta to rade “zlatne devojke” devedesetih, a modna industrija to zna. Novinarka WWD-a Kellie Ell je u svom tekstu “From Lingerie to Luxury, Brands Tap ’90s Supermodels” iznela argument kako industrija koristi povratak supermodela da bi promovisala starosnu raznolikost, no istovremeno se pita je li to svojevrsno “zaobilaženje pravila”. Ja mislim da pojavljivanje supermodela nema nikakve veze sa “promovisanjem starosne raznolikosti”. Da industrija nema problema sa prihvatanjem starenja, to bi mogla da dokaže tako što bi se angažovali modeli svih godina koji nisu poznati i čija imena nisu toliko zvučna. Supermodeli devedesetih su mega zvezde, a moda ih voli zbog toga što njihova lica bude dobre uspomene i pozitivne asocijacije, zato što nas podsećaju na dane naše mladosti, vreme kada nam se svet činio lepšim. Nostalgija prodaje, u tome je jedina tajna.
