Moram da priznam da se ponekad osećam nadrealno kada sa pozicije građanina ove zemlje pričam o nekim globalnim svetskim krizama. Ne zbog toga što ih nismo osetili (naprotiv, osetimo mi sve pošto zavisimo od svih), niti nedajbože zbog toga što mislim da su globalne krize manje važne od naših lokalnih. Jednostavno rečeno, kao nekoga ko je rođen 80ih u tadašnjoj Jugoslaviji, neki oblik društvene krize me prati veći deo (svesnog) života. Iz tog razloga mi je nekada bilo teže da pratim savremene socijalne oscilacije od onih koje su se dešavale pre 50 godina. Ja i dalje svetsku krizu sa kraja dvehiljaditih doživljavam kao savremenu, a priče prijatelja čiji su roditelji počeli da gube poslove, a oni svoje domove u Americi kao nešto što može da se desi svima, svuda i uvek, a ne kao nešto što se Americi desilo tad nakon praktično 80 godina od prethodnog kraha.
Tu prethodnu globalnu krizu 2007/09, kao i nekoliko godina pre nje sam provela u inostranstvu. Uz sve društvene mreže, svu virtuelnu povezanost, dostupnost svega i svačeg u svako doba dana i noći, gledati svakodnevicu drugačiju od naše uživo je ipak drugi nivo. I kada premotam film unazad, primećujem nešto veoma slično, nešto što je toliko logično da sebi zameram da sam slepa kod očiju što nisam ukapirala ranije: luksuz koji urla smenjen je onim koji tiho šapuće i to samo onima koji znaju gde da ga traže.
Sredinom dvehiljaditih na ulicama se nije moglo živeti od Louis Vuitton torbi i marama (pogotovo onih iz saradnji sa Stephenom Sprousom i Takashi Murakamijem), Gallianova originalna i glasnija verzija Saddle bag modela kao i prva izvedba Fendi Baguette bile su na sve strane, plišane trenerke u jarkim nijansama uparenim sa obaveznim apostolkama… Znate o čemu govorim. Sve je bilo prepoznatljivo i svemu se jasno mogla prepoznati cena, kao da na komadima bukvalno visi etiketa spremna za inspekciju radoznale okoline.
A onda se desio preokret.
Odjednom je postalo neukusno svima pokazivati koliko si bogat. Phoebe Philo je preuzela Céline, zacrtala postulate normcora i pridobila legije obožavateljki koje su složno klimale glavom na njene minimalističke vizije. Raznobojni Louis Vuitton aksesoar zamenjen je modelima po imenu Muse (Yves Saint Laurent), Ball Hobo (Bottega Veneta) i 2.55 (Chanel ali bez duplog “C”). Zvanično je počela vožnja na talasu suptilnosti. Ovo ne znači da je dotična vrsta luksuza neprepoznatljiva – luksuz će uvek biti prepoznatljiv – već da je postao više stvar znalaca nego igre pogađanja širokih narodnih masa.
Ovo je bila era pre Instagrama (da, i meni je čudno da to napišem) i možda su zato ove stvari, kao i sve što se tiče popularne kulture, bile malo manje vidljive, ali desila se praktično ista stvar kojoj smo svedoci sad.
Pandemija je naravno, čak i za moju generaciju sa ovih prostora nešto novo, i verujem da bi do neke vrste krize i sloma svakako došlo pre ili kasnije pošto smo se nekako našli u vrzinom kolu vijanja sopstvenog repa – oprostite mi pseću analogiju, oni koji me znaju znaju i da poređenje sa psima ne smatram uvredom, naprotiv.
Analogno tome i u modi su se stvari poslednjih godina sve više zakuvavale u smeru više, brže pa opet malo više. Stalno osciliranje između maksimalizma i minimalizma – oba su sasvim legitiman izbor ako mene pitate ali sad govorim o tome šta globalni trendovi psihološki predstavljaju, a ne samo o tome “sviđa mi se ova cipela” – objašnjava i dominaciju mejnstrim minimalizma koja je počela i pre pandemije.
Čak je i visoki sveštenik maksimalizma Alessandro Michele malo “primirio” svoju viziju. Da li ste primetili haljine sa isečcima koji gotovo da asociraju ne eru Toma Forda (proleće/leto 2020)? Način na koji je predstavio poslednju Gucci kolekciju svakako je još jedan signal željenog uzemljenja. A tu je, naravno, i najdraži aktuelni wunderkind, Daneil Lee koji je na sceni napravio pometnju kakvu nismo videli od… Pa upravo nejgovog estetskog antipoda Michelea i pre njega Phoebe Philo. U njegovom dizajnu ne postoji logo iako bismo mogli raspravljati o tome da je Bottegin intrecciato apsolutni pandan logou.
Pored igrača koji su stalno tu i koji imaju svoju vernu klijentelu, a u koje spadaju Brunello Cucinelli i The Row sa svojim minimalističkim pletivima po ceni od 1.500 evra, ponovo preporođenog Jil Sander, obožavanoj Amy Smilović i njenom Tibi i meni omiljenom novom brendu Khaite, tu su i noviji igrači nižeg cenovnog ranga poput Totême i The Wardrobe. NYC (čista genijalnost iza koje stoji Christine Centenera). Vremenom se primirila i na ovu stranu prešla i Victoria Beckham pa je jasno da smo se globalno okrenuli vizuelnoj smirenosti, sada kada je sve oko nas sve samo ne mirno.
Ne znam da li je ovo zvaničan naziv bilo čega, ali ja bih ovo nazvala tihim luksuzom, baš zato što šapuće. Šapuće onome ko ga nosi, gotovo je neprimetan spolja, on je materijalizacija introspekcije i vrednosti koje traju. Nadajmo se i brige o sebi i drugima. Potrebna nam je.