Julia Fox se u ispovedaonici obraća popu- ali ne da bi se pokajala. U savremenoj pop-kulturi, crkveni prostor sve češće prestaje da bude mesto vere, a postaje scena na kojoj se pregovara o krivici, telu i užitku. Ispovedaonica više nije prostor tišine, već dramaturški okvir u kojem se religijski jezik greha koristi da bi se želja ne samo priznala, već i oslobodila.
Reklama Julije Fox za David Protein Bronze Bar ne funkcioniše kao klasičan marketinški sadržaj, već kao simbolički ritual: kratka, intenzivna scena u kojoj se mehanizmi krivice preuzimaju da bi bili ispražnjeni od svoje kaznene moći. Ovaj video se tako prirodno uklapa u širi trend modne i pop-kulturne produkcije koji religijsku ikonografiju ne koristi da bi subvertovao veru samu po sebi, već da bi demontirao sistem kontrole koji vera proizvodi nad telom i užitkom.
U tom ključu postaje jasna i paralela sa kampanjom francuskog brenda Enfants Riches Déprimés, snimanom u Srbiji početkom septembra 2025, u kojoj motiv greha ponovo postaje centralni estetski i ideološki stub — ne kao moralna osuda, već kao strategija vizuelnog razvezivanja krivice.
Ispovedaonica= pozornica želje
U ovoj reklami, Julia Fox sedi u ispovedaonici – prostoru koji je tradicionalno rezervisan za priznanje slabosti, kajanje i moralnu korekciju. Međutim, ono što ona „ispoveda“ nije greh u teološkom smislu, već želju: užitak u čokoladnoj proteinskoj tabli, telesno zadovoljstvo, potrebu za slatkim, energijom, nagradom. Njena ispovest osciluje između uzbuđenja, krivice i gladi, ali bez ikakve namere da se od te želje odustane.
Ono što je ključno jeste da ne postoji razrešenje. Nema oprosta, nema pokore, nema izlaska iz ispovedaonice kao moralno „očišćene“ osobe. Julia ne traži iskupljenje – ona traži još. Time se ispovedanje pretvara iz religijskog alata kontrole u erotski i performativni čin, a greh gubi svoju disciplinujuću funkciju.
Katolička krivica kao estetski resurs
Julia Fox eksplicitno priziva katoličku traumu i krivicu, ali je koristi kao sirov materijal za igru. Katolicizam ovde nije sistem verovanja, već afektivni pejzaž: sveće koje kaplju, polumrak, zatvoreni prostor, telesna nelagodnost. U tom smislu, reklama ne ismeva religiju, već koristi njen vizuelni i psihološki registar da bi pokazala koliko je krivica duboko ukorenjena čak i u najbanalnijim svakodnevnim činovima – poput jela.
Ovaj postupak korelira sa kampanjom Enfants Riches Déprimés, koja je u Srbiji koristila crkvene i postsocijalističke prostore kao kulise za prikaz moralnog raspada, unutrašnjeg greha i egzistencijalne praznine. I tamo, kao i ovde, religijski ambijent nije mesto spasenja, već mesto zastoja, tišine i neizgovorene krivice.
Srbija kao pejzaž tranzicione krivice
Nije slučajno što je kampanja Enfants Riches Déprimés snimana upravo u Srbiji. Brutalni, ogoljeni prostori, tragovi istorijskih trauma i ambivalentan odnos prema religiji čine idealan ambijent za estetiku greha bez iskupljenja. U tim kadrovima, crkva i religijski simboli deluju više kao relikti sistema koji je obećavao smisao, ali ga nikada nije isporučio.
U poređenju s tim, reklama Julije Fox je kompaktnija, intimnija i ironičnija, ali dele istu osnovnu ideju: greh više nije moralna devijacija, već normalno stanje subjekta. Razlika je u tome što Enfants Riches Déprimés insistira na melanholiji i nihilizmu, dok Julia Fox bira humor, seksualnost i samosvest.
Užitak bez moralne kamate
Centralna teza kampanje za proteinsku pločicu– da ne postoji „kriv užitak“ – direktno se suprotstavlja i religijskom i savremenom wellness diskursu, koji često samo preoblači krivicu u jezik zdravlja, discipline i samokontrole. Protein, u toj logici, treba da bude asketski, funkcionalan, bez uživanja. David Protein, nasuprot tome, nudi čokoladu, šećer i zadovoljstvo, ali bez „kazne“.
Upravo zato je ispovedaonica savršena scenografija: ona simbolizuje svet u kojem je svako zadovoljstvo pod sumnjom. Može se reći da Julia Fox taj svet ne ruši frontalno, već ga zavodi iznutra.
Postreligijska ikonografija savremenog hedonizma
Ova provokativna reklama, kao i kampanja Enfants Riches Déprimés dele zajednički vizuelni i ideološki temelj: postreligijsku estetiku u kojoj su simboli vere lišeni obećanja spasenja, ali zadržavaju emocionalnu težinu. Greh ostaje, krivica tinja, ali se više ne traži oprost – traži se autonomija.
U tom svetu, ispovedanje nije put ka iskupljenju, već čin samopotvrđivanja. A užitak, bilo da dolazi u formi mode, tela ili proteinske pločice, prestaje da bude moralni problem i postaje politička izjava: imam pravo da želim, bez objašnjenja.
Fotografija: Profimedia