U svetu u kome se ženstvenost često svodi na filtere, siluete i tuđa pravila, Aleksandra Lalić već više od decenije gradi sopstveni rečnik nežnosti, prkosa i viška. Iza brenda LalicA stoji ideja da telo ne treba da se popravlja, već da se sluša — i da haljina nije ukras, nego saveznik u svakodnevnom preživljavanju stvarnosti. U ovom razgovoru, dizajnerka govori o ženstvenosti kao ličnom iskustvu, o dekonstrukciji „normalne“ siluete, o modi koja ne oslobađa revolucijom, već sitnim pomacima, i o riziku da se živi i stvara po sopstvenoj meri. Ovo je priča o boginjama savršene nepravilnosti i odeći koja ne traži saglasnost, već hrabrost.
Kako se ideja ženstvenosti u estetici brenda menjala tokom više od decenije rada?
Aleksandra: Mislim da je ona postojana. Menjali su se oblici, kombinacije stilova, odevnih elemenata, izobilja referenci iz epoha, količina trenda, ali ženstvenost je negovana istim intenzitetom i namerom da se prepozna i šire od tradicionalnih pojmova. blagosti empatije, osećajnosti. Odećom sam htela da istražim poimanja ženstvenosti iz ugla žene. Šta mi mislimo da je ženstveno, kako izgleda kad se tako osećamo, koja je to odeća koja nas takvima čini, nama, za nas. Lalica je proizvod ličnog iskustva ženkosti i uslovljena je različitim ulogama žene u odredjenim periodima i okolnostima njenog života. Tako se i ta odeća menjala, prateći moje i potrebe žena koje vidjam. U estetskom smislu, rekla bih da je Lalicina ženstvenost uvek proizilazila iz organizacijie dekorativnih elemenata i elegancije na jednom komadu. Diskusija, pa sporazum. Minimalistički afiniteti u uspostavljanju ženstvenosti nikad mi nisu bili bliski, tako da mi se, u tom smislu, princip umerenosti, često činio neukusnim.
Zašto ti je važno da dekonstrušeš žensku siluetu?
Aleksandra: Da bi se proširilo polje shvatanja lepog i drugog, drugačijeg, a ne da bi postojao samo jedan oblik normalnosti. Zato mi je važno da učestvujem u svim dekonstrukcijama onih društvenih gledišta u kojima postoji samo jedan dobar, ispravan, lep i prihvatljiv oblik, a sve drugo pripada polju margine i smeća. Ženska silueta, može biti i „muška“, može imati jednu dojku, i različite gabarite i kao takva biti divna.
Da li moda može da menja društvenu poziciju žene ili je samo reflektuje?
Aleksandra: Negujem verovanje u njeno osnovno svojstvo koje je promena, tj. brzina promene. Ako ne može direktno, onda sigurno može da osnaži, rasprostranjuje, afirmiše i anticipira. Moda ne ide pre društva, vezana je za njegov tok, ali nije samo njegov lakmus papir. Jasno je da Meri Kvant nije mogla mini suknjom da oslobodi ženske noge četrdesetih, ili pedesetih i da su društvene prilike šezdesetih išle „na ruku“ ovakvim idejama i hrabrostima. Ali bez ubrzanja koje je doneo Svinging London, minić bi zakasnio na mnoga mesta.
Gde za tebe prestaje nosivost, a počinje eksperiment?
Aleksandra: Nikad ne eksperimentišem sa nosivošću. Ona je Amin. Ja nisam skulptorka. Pravim odeću. Oblačim tela. Koja se kreću, misle, osećaju, žive.. Odeća je u njihovoj službi, ona ne sme da smeta. Što nikako ne znači da mora biti udobna. Udobnost je relativna i subjektivna. Ali mora biti lepa. Lepa, uvek znači i dobra (onom ko je nosi). Uvek dajem primer farmerki, koje zapravo, nisu udobne, ali daju osećaj slobode u drugoj kategoriji, pa se to kompenzuje. Dakle, nosivo je sve ono što će neko nositi u nekoj svojoj životnoj prilici.
Koliko publika želi da preispituje „normalnu“ žensku formu?
Aleksandra: Ne, publika opšteuzev ne želi, ona to ne mora, to rade oni koji se time bave, ljubitelji…Moje preispiivanje svodi se na akcentovanje i estetizovanje odećom nekih manje poželjnih oblika naših tela.
Šta je u tvom radu veći rizik – estetski ili poslovni?
Aleksandra: Poslovni. Ja sam cela estetska. I to samo po sebi ne predstavlja rizik ni za mene, ni za drugog. Pokušati živeti od takve cele sebe je rizik. Jer ja ne živim od mode, niti od odeće koju pravim, niti od biznis planova, već od sopstvenih resursa: intelektualnih, kreativnih i ljudskih. Sve to je, osim tkanine, konca i dugmića, deo repromaterijala svake LalicA haljine. Rizik se udvostručuje u slučaju življenja po sopstvenoj meri.
Kakva je žena koja nosi LalicA komade?
Aleksandra: Glasna, prkosna, lepotica u najrazličitijim fizičkim obličjima, otvorena, ima poverenje u ljude i život, nalazi sjaj u sebi i kada ga nema okolo, da bi ga tamo opet širila. Nekad ga uopšte ne nalazi. Odustaje često, jer je to dobro za nju od kasnih tridesetih, još uvek čita, još više razmišlja, fluidnih je stavova, prekomernih apetita. Uglavnom ima stila, i kada nema, stalo joj je, kune se u male stvari, veruje sestrama, solidarna je i sindikalna, ili je vredna ili lenja, prepoznaje žanrove, voli zlato, suknje i pantalone sa visokim strukom, zna da kaput može biti samo od vune, šta znači šivenje po meri i da se naša tela ne mogu smestiti u konfekcijske veličine, u taj svet „na brzaka“. LalicA žena je boginja savršene nepravilnosti i balansiranog viška.
Šta bi volela da žena oseti kada prvi put obuče LalicA komad?
Aleksandra: Da je u svojoj koži, pravoj, jedinstvenoj, u svom punom potencijalu. Da spontano ispravi kičmu i ramena i da ne skida pogled sa sebe u ogledalu, smešeći se. Da pomisli da može nešto, za šta je neposredno pre, mislila da je teško. Da će pokušati, moći, uspeti , pobediti, nešto malo, dnevno, neki delić sebe. I shvatiti da je sve to unutra, što maskiramo, korigujemo, dresiramo, pripitomljavamo i performiramo moramo negovati.
Kako zamišljaš ženstvenost budućnosti?
Aleksandra: U zamišljanju budućnosti sam staromodna i naivna. Budućnost su za mene uvek neki isečci prošlosti, bazirani na iskustvenom i poznatom. Ono što sam naučila je, da je nepredvidva. Ali, ono što ženstvenosti želim je, da se kao pojam razvodnji.
Fotografije: LalicA privatna arhiva