Od kada je sveta i veka, postoje klasne razlike među ljudima, a one se najviše vide i ogledaju u načinu oblačenja. Prema odeći se jasno vidi ko kojim društvenim grupama ili subkulturama pripadama, kao i koji stil života vodi. Danas, u fast fashion kulturi koja oponaša high-end brendove, možda nikada lakše nije bilo obući se nalik na dame sa naslovnih strana koje srećemo na revijama u Parizu ili Njujorku. Nekada su te razlike mnogo više mogle da se primete. Recimo, dvorske dame koje su život provodile ispijajući čajeve po salonima i družeći se, nosile su raskošne haljine sa korsetima i slojevima podsuknja koje su bile nedostižne za one koje su se u palatama nalazile nekoliko spratova niže i radile kućne poslove, s obzirom da su bile kabaste i nepraktične za sve osim za sedenje. U nekim istorijskim periodima, čak su postojali i zakoni koji su zabranjivali da se oponaša status koji toj klasi ne pripada.
Te silne raskošne odore bile su statusni simbol luksuza sve do sredine 19. veka, kada je mašina za šivenje počela da ulazi u masovnu upotrebu. Tada su žene iz nižih slojeva društva, u želji da oponašaju dvorske dame, počele da rekreiraju i šiju sličnu odeću. Kako je viša klasa oduvek nastojala da se uzvisi i diferencira od niže, tada je počela da traga za načinima da se izdvoji, pa je uvodila neke suptilne razlike.
Kako jedna izreka kaže ,,Dress for the life you want, not the life you have”, čini se da čovečanstvo ima dugačak staž u kostimiranju i oponašanju imućnijih, od tih davnih vremena, pa sve do dan danas. To nas ne čudi, s obzirom da čovek po prirodi uvek teži nečem višem, pa to lako možemo primeniti i na odevanje. Na kraju krajeva, odeća je uvek bila statusni simbol po kome se lako čita naša pripadnost. Dok će neki tim simbolima pokazivati svoju superiornost, drugi će slične simbole koristiti da im se približe.
Sve ovo možemo primeniti i na sadašnji trenutak. Poslednjih nekoliko meseci, društvene mreže preplavljene su ,,old money’’ i ,,tihi luksuz’’ estetikama, a o ovoj modnoj pojavi pisali su i mnogi modni časopisi. Taj trend se vremenom preselio i na beauty industriju: nokte, šminku, frizuru… Ali, da li znamo o čemu se zapravo tu radi?
Elle je tihi luksuz nazvao ,,minimalizmom novog doba”, Vogue ga je opisao kao da je ,,manje strog od minimalizma, ali doteraniji od normcore estetike”. Hypebeast se pitao ,,da li je tihi luksuz iz mode isisao svu zabavu?” navodeći, pomalo sarkastično, kako se ovaj trend bazira na tome da se oponašaju ljudi koji nose basic odeću jer ,,zapravo nemaju ukusa”.
Iz ugla estetike, ,,tihi luksuz’’ je zapravo novo marketinško pakovanje za minimalizam. Ali ipak, čini se da popularnost ovog trenda čini nešto mnogo dublje.
,,Tihi luksuz’’ počiva na ideji da se vrednost odeće krije u njenom kvalitetu, a ne u prenapadnom spoljnom izgledu, odnosno da se ogleda u visokokvalitetnim tkaninama i dobroj izradi, uz skrivene etikete renomiranih modnih kuća, dok su svi prenaglašeni komadi odeće sa gomilom logotipa odbačeni kao ,,glasni’’ i ,,vulgarni’’ luksuz.To je uglavnom ona odeća od najfinijih materijala kao što su kašmir, svila ili vuna, u jednostavnim tonovima- odeća koja odaje utisak sofisticiranosti i jednostavnosti i koja , uprkos tome što ,,prostim’’ okom deluje ,,obično’’, u sebi sadrži kodove luksuza prepoznatljive onima koji pripadaju klasi imućnih.
Postavlja se pitanje zašto je ovaj fenomen zahvatio i mainstream baš sada? Old money estetika vanvremenski je stil koji negira sve aktuelne trendove, ali je baš takav uspeo i sam da postane trend. Kako? Vraćamo se na početak, uz mali osvrt da je vreme u kome živimo jako turbulentno i ekonomski neizvesno, a razlike između visoke i srednje klase veoma su izražene. ,,Tihi luksuz’’ danas je zapravo postao način da srednja klasa oponaša imućne, iako je činjenica da će ono što imućni nose srednjoj klasi uvek biti nedostižno, koliko god ona to oponašala. Kao što se dešavalo u ranijim istorijskim periodima, imućni će uvek postavljati nove definicije luksuza kako bi sadržala visok status, a srednja klasa tome nikada neće moći da se približi. Upravo je to paradoks ove priče.
Zbog toga ovaj fenomen nema toliko veze sa estetikom, već predstavlja želju za pripadanjem nečem višem, što se čini nedostižnim. Fetišizacija luksuza uvek jača u periodima kriza, a period u kome mi živimo upravo je takav. Razlike između slojeva postaju izraženije, a ono što nižim slojevima čini beg od realnosti, jeste moda, kao način da se bar malo približe tom nedostižnom lifestyle-u.