Margo Robi je zvezda filma „Orkanski visovi“, koji je postao duboko kontroverzan još od kada su objavljene vesti da se snima. Sada, kada su prošle sve glamurozne premijere, stižu prve kritike filma Emerald Fenel, koje su, blago rečeno, pomešane. Osim toga, ni izuzetna modna izdanja glumice nisu prošla bez kritika.
The New Yorker kritičar je o filmu rekao: „Dovitljivi vizuelni koncepti; Fenelin Wuthering Heights je svakako nešto što vredi videti. Ipak, manje sam uveren, uprkos njegovom histeričnom emotivnom naboju i kišom natopljenim scenama, da je to nešto što zaista možete da osetite.“
AV Club takođe filmu daje nisku ocenu, navodeći: „Preduga i premalo seksualna, Fenelina verzija Wuthering Heights izneverava svoju publiku. Još čudnije, oni koji već gaje odbojnost prema senzibilitetu rediteljke takođe će ostati razočarani.“
Roger Ebert ističe da se film ne bavi problemom klasnih razlika i rasizma koji su važne teme u romanu: „Cela priča deluje kao veštački muzički spot, a ne kao primamljiv fantastični svet u kojem bismo želeli da se izgubimo. Pesme i muzički motivi Charli XCX, iako neosporno lepi, dodatno pojačavaju osećaj odvlačenja pažnje“.
Pre nego što je stigao u bioskope, film je pratila agresivna markentiška kampanja – od dvojako tumačenih izjava Margo Robi i Džejkoba Elordija o navodnim „emocijama“ koje su osetili na setu, pa sve to besprekornih modnih izbora na crvenom tepihu, koji su ipak u nekim trenucima bili upitni.
Zašto?
Margo Robi je nosila kontroverznu ogrlicu
Na svetskoj premijeri „Orkanskih visova“, Margo Robi custom made haljina Daniela Rouzberija za Schiaparelli imala je savršen gotički zaokret.
Crveno-crna kreacija imala je čipkani korset i dramatičnu suknju, a kombinovana je ne samo sa plaštom Elizabet Tejlor iz Taming of the Shrew, već i sa njenom dijamantskim ogrlicom Tadž Mahal, koju joj je sedamdesetih godina prošlog veka poklonio Ričard Barton.
Robi je medijima rekla da je ogrlica vredna 8 miliona dolara, „imala mnogo romantične istorije i delovala prikladno za premijeru“. Međutim, istorija oglice seže mnogo dalje od ljubavne priče Bartona i Tejlor.
Prošla je kroz vekove i okeane, preživela izazove kolonizacije i pljačke, pre nego što je tek nedavno postala deo holivudske istorije.
Upros tome što je poznat kao dijamant Tadž Mahala, poreklo ovog dragulja počinje jednu generaciju ranije. Kamen je prvi put poklonjen Nur Jahan, supruzi cara Jahangira. Srcolikog oblika, bio je indijski table-cut dijamant, stil izrade koji je omogućavao da se na njemu piše.
Nakon Jahangirove smrti, dijamant je nasledio njegov sin Šah Džahan, koji ga je poklonio svojoj supruzi Mumtaz Mahal. Šah Džahan izgradio Tadž Mahal u sećanje na Mumtaz kada je umrla, stvarajući jednu od najpoznatijih ljubavnih priča na svetu.
Od tog trenutka, nije potpuno jasno kako je dijamant stigao do kasnijih vlasnika. Većina istoričara veruje da je prsten ostao u riznici i prenosio se između careva sve dok Nadir Šah iz Persije nije 1739. opljačkao Delhi. Njegova vojska opljačkala je riznicu, a mnogi dragulji završili su u Evropi i Rusiji putem privatne prodaje.
Nije bilo poznato gde je dijamant tačno završio, ali vekovima kasnije ponovo se pojavio. The New York Times je 1971. godine izvestio da je dragulj bio deo kolekcije gospođe Robert H. Kenmore, čiji je suprug imao kontrolni udeo u Cartieru, što je objasnilo kako je kamen stigao do francuske luksuzne kuće.
Do tada je dijamant visio na tradicionalnom indijskom svilenom kanapu, koji je dizajner Cartiera, Alfred Durante, zamenio pletenim zlatnim lancem sa kabošon rubinima i dijamantima starog sečenja, zadržavajući izgled originalnog svilenog kanapa, ali sa dodatkom luksuza.
Kontroverza na premijeri „Orkanskih visova“ otkrila je da dijamant nije čuvan u „muzejskim uslovima“ – niti mu je odato poštovanje jer je deo istorije Indije, niti je vraćen svojim pravim vlasnicima – već se vidi oko vrata bele australijske glumice dok promoviše svoj najnoviji film.
Kritike Indijaca su na mestu: bogatstvo im je ukradeno, i ne samo da niko neće da ga vrati pravim vlasnicima, već će se pobrinuti da ga nikada ne vidimo na glumcima i poznatim ličnostima tamne kože. Isto kao što Hitklifa, koji je u romanu tamne puti, u filmskoj adaptaciji glumi beli glumac.
Kreacije dizajnerke na lošem glasu
Tokom press turneje za „Orkanske visove“, Margo Robi je nosila nekoliko kreacija turske dizajnerke Dilare Fındıkoğlu. Uprkos tome što je neosporno talentovana, ova dizajnerka je nedavno optužena za mobing.
Za fotografisanje na Beverli Hilsu, Robi i njen stilista Mukumal su crpeli inspiraciju iz posebno upečatljive rečenice iz filma: „Radije bih da me zagrli zmija.“ Kreacija koju glumica nosi potiče iz Dilara Fındıkoğlu kolekcije za jesen/zimu 2025.
Na londonskoj premijeri, Margo Robi se pojavila u prozirnoj haljini boje kože, koju je modna kuća Dilare Fındıkoğlu radila po meri, sa korsetom i detaljima od užeta po celoj haljini. Kreaciju je upotpunila nakitom Jessica McCormack, a najuzbudljiviji detalj bio je replika narukvice Šarlot Bronte.
Navodi o toksičnoj radnoj kulturi brenda Dilare Fındıkoğlu kruže modnim krugovima već nekoliko godina, piše Fashionista. Počeli su da se šire kada je Luis Pisano, američki novinar sa sedištem u Parizu, analizirao ocene na Glassdooru, sajtu na kojem sadašnji i bivši zaposleni anonimno ocenjuju kompanije.
Ocene su se pretale od priča o neplaćenim prekovremenim satima do iskustava verbalnog zlostavljanja. Kada je kontaktiran da se oglasi o ovim navodima, studio Dilara Fındıkoğlu je za Fashionista izjavio da „radije ne komentariše“.
Oko mesec dana nakon Pisanoovog eksponiranja na društvenim mrežama, dizajnerka Karina Bond objavila je TikTok u kojem je detaljno opisala svoje iskustvo od pre šest godina u jednom nenavođenom londonskom studiju, koji je na papiru cvetao, ali čija je stvarnost stažiranja bila daleko od glamura. U videu, Bond je otkrila da je radila duge sate bez pauze za ručak, i da, kao što je to norma u mnogim londonskim studijima, nije dobijala nikakvu platu.
Takođe, radnici su pod lažnim imenom za Fashionista podelili svoja iskustva. Ništa nije bilo pokriveno: putni troškovi, sendvič, niti Uber nakon 16-satnog dana. Nije bilo neuobičajeno da stažisti sami kupuju tkanine, dugmad i druge materijale.
„Morali smo da plaćamo stvari svojim ličnim karticama. Završavala sam u situacijama gde bih imala minus 1.000, 2.000 funti na kartici. Nisam mogla da platim kiriju, nisam mogla da jedem, a kada bismo tražili isplatu, Findikoglu bi se ljutila na nas“, otkrila je jedna neimenovana radnica za Fashionista.
Neki tvrde da su se borili za novac koji im je dugovan, ali su na kraju smatrali da je izazivanje Findikoglu na sud, s obzirom na njen finansijski uticaj i društveni položaj, već unapred izgubljena bitka.
Problemi u studiju Findikoglu proširili su se daleko izvan neprekidne i, kako neki tvrde, eksploatatorske upotrebe neplaćenog rada. Neimenovana bivše radnica primetila je da dizajnerka često kritikuje žene.
„Ono što me nervira je to što se pravi da je najveća feministkinja na svetu, a to je potpuna laž. Kritikuje svoje modele. Sećam se da je sedela pored mene na fitingu i komentarisala lice modela: ‘Šta ako bi imala manji nos?’“
Ovakvi ponižavajući komentari Findikoglu su se nastavili, čak su prelazili u rasne. Tvrdnja još jednog bivšeg zaposlenog je da su crni modeli smatrani „previše ghetto“ za dizajnerku.
„Casting tim stalno gura na raznolikost, kako i treba u modi, ali Findikoglu bi uvek govorila: ‘oh, moja odeća nije za takve ljude,’ ‘jer je providna, neće funkcionisati na tamnoj koži,’ ili ‘ne želim više velike modele jer to nije elegantno’. Volela je da angažuje samo bele, crvenokose, gotovo viktorijanske devojke. To se vidi u svemu što objavljuje. Zato, ako pogledate revije, obično je na njima samo jedna crna devojka i jedna krupnija devojka“, rekao je bivši zaposleni.
Prema Vogue Business Spring 2026 Size Inclusivity Report, iako je London bio najinkluzivniji među četiri velike modne prestonice, Findikoglunine revije nisu uključivale ni srednje ni plus-size modele.
Naslovna fotografija: Nina Prommer / Zuma Press / Profimedia