Nisam ljubitelj klišea, pretpostavljam ni vi. Ipak, u nekima od njih ima istine – valjda su zbog toga i stigli do tačke u kojoj postaju „izrabljeni“ – a jedan takav jeste da se desi nešto drugačije kad „žene dizajniraju za žene“. Nije ovo ništa novo, modna istorija prepuna je primera koji ovo potvrđuju. Iako ću se dok sam živa klanjati pred oltarom Yvesa Saint Laurenta, ne postoji način da se ovo drugačije kaže: žene itekako znaju šta ženama treba. Ne radi se o nekom „večnom ratu među polovima“ niti takmičenju, već jednostavno o nešto drugačijoj perspektivi.
U školama dizajnere često uče da „ne kreiraju za sebe“ već za neke hipotetičke avatare, a što više imam godina to mi se čini da je ovaj princip zapravo ostatak nekog očekivanja da se na mestu dizajnera ženske garderobe nalazi muškarac. Hvala im, pružili su nam mnogo, ali se nekako uvek desi da ženski princip, kada se pojavi, donese nešto iskonsko i sveže. Možda je najveći kvalitet odeće koju kreiraju talentovane i pametne žene (a nisu sve žene ni jedno ni drugo, kao ni svi muškarci, uostalom) to da se u toj odeći jednostavno osećamo dobro. I moćno.
Ne morate nositi „old Céline“ ili vintage Pradu, The Attico ili Nensi Dojaka (niz nastavite sami). Sasvim je dovoljno da na sebe stavite neki komad domaćih dizajnerki. Pre manje od godinu dana sam na sebe prvi put stavila Sanda Simona haljinu i – iako sebe ni u ludilu ne smatram žerse-ženom – desilo se pravo malo čudo. Ne na mom telu, nego u mojoj glavi.
Možda bi se ovo moglo najbanalnije opisati na sledeći način: ta haljina (i svaki drugi njen komad posle toga) učinio je da se osetim kompletnije i jače, umesto da razmišljam da li sam ja dovoljno dobra za haljinu. Ovo drugo je, nažalost, vrlo čest problem vrlo velikom broju žena.
