Jedna od najsnažnijih kolekcija u Parizu nosila je političku poruku
Moda protiv fašizma!
Kada je Alessandro Michele postao kreativni direktor modne kuće Valentino, njegova prva kolekcija izazvala je oštre kritike, pre svega upućene na to da dizajner nije umeo da razluči novi posao od svog rada u brendu Gucci. Međutim, nekoliko revija kasnije, konačno možemo da razumemo viziju koju ima za rimsku modnu kuću – jer je predstavio jednu od najsnažnijih kolekcija ove uzbudljive sezone.
Michele je crpio inspiraciju iz eseja Piera Paola Pasolinija iz 1941. godine, Pismo o svicima, tumačeći insekte kao simbole krhke izdržljivosti u vreme ugnjetavanja. Pier Paolo Pasolini bio je jedan od najvećih italijanskih intelektualaca XX veka, režiser, pisac, dramturg, koji se hrabro usprotivio fašizmu pod vladavinom Mussolinija.
Kolekcija je prikazana u Institutu du Monde Arabe, koji je prošle sezone bio transformisan u čuvene crvene toalete, sada osmišljen kao potpuno mračan prostor sa tribinskim sedenjem. Kada je revija počela, glas Pamele Anderson predstavio je rad Pasolinija, uz kasnije kontrastne stavove istoričara umetnosti Georgesa Didi-Hubermana, čime je kolekcija dobila svoj kontekst dok je izlazila na pistu.
Svetlosni efekti nalik propelerima presecali su plafon, dok je meditativni tehno ritam pulsirao u trenutku kada se prvi od 80 modela pojavio iza zavese.
Valentino kolekcija inspirisana svicima
Michele vidi insekte kao simbole izdržljivosti u vreme opresije. Ova ideja uokvirila je kolekciju i vizuelno i konceptualno: lepota kao čin otpora, svetlost kao prkos.
Oduvek se postavljalo pitanje je bilo da li dizajnerov raskošan, maksimalistički potpis može koegzistirati sa nasleđem elegancije rimskog Valentina. Ova kolekcija ponudila je uverljiv odgovor: da, ali sa merom.
Nestali su slojeviti barokni autfiti iz njegovih Gucci godina; umesto njih pojavila se pročišćenija elegancija. Silueta se vrtela oko bluza i pantalona, ili bluza i uske suknje, oblikovanih kroz raskošne kontraste tekstura i boja.
Prigušene ljubičaste susretale su se sa zagasitim koralnim tonovima, a antilop se preplitao sa plišem i svilenim materijalima. Napetost između raskoši i kontrole osnaživala je svaki autfit.
Drama je i dalje bila prisutna, jer Michele nikada nije bio pristalica minimalizma, ali ove sezone izražavala se kroz detalje. Njegove haljine, često emotivni vrhunac revije, bile su uprošćene i skulpturalne, kako navodi Kendam.
Šljokice su se pojavile štedljivo, rezervisane za bljeskove svetlosti, a ne za spektakl. Fokus se pomerio na kroj, pokret i dijalog između materijala i kože. Micheleova „simplifikacija“ nije bila povlačenje, već evolucija: novostečena disciplina unutar njegovog romantičnog haosa.
„Moramo se probuditi. To je jedini način da shvatimo kako je tmina naše sadašnjice zapravo isprepletana svetlosnim rojevima svitaca… To su prolazni plamenčići u tami, sazvežđa svitaca koja otkrivaju prolaze mogućnosti i hrane maštu političkom snagom“, napisao je Michele o kolekciji.
Kako se revija bližila kraju, modeli su zajedno sišli na pistu, zastajkujući da zagledaju nebo iznad u potrazi za svicima – signalom svetlosti u tami. Bio je to zaista magičan trenutak.
Foto: Marechal Aurore/ABACA / Abaca Press / Profimedia