Saint Laurent revija u misterioznoj pustinji je jedna od najlepših koje smo videli u poslednje vreme

Ipak, da citiram Pierrea Bergéa “jedna lasta ne čini proleće”. Zato tek danas, posle (xy puta odgledane) revije za proleće/leto 2021. imam osećaj da je to poslovično proleće konačno ipak stiglo u Saint Laurent. I toliko sam srećna da bih pevala. I plakala. U stvari, oba.

Ako je februarska revija bila početak renesanse Vaccarellovim radikalnim redizajnom klasičnih YSL komada i uključivanjem boja koje je sam Yves obožavao, a koje su njegovi naslednici velikim delom ignorisali pa smo dobili genijalne fetišističke reinterpretacije smaragdnozelene, crvene i ciklame sukobljene sa buržoaskim svilenim bluzama - ova nova kolekcija je njen logičan sled u kom je YSL duh pojačan koncertnim pojačalom.

Da, ona je po motivima mirnija i mekša od prethodne ali to nije poenta. Njena tišina i njena mekoća govore glasnije o svom vremenu nego kada neki drugi (uzalud) vrište. Čak i više od vizuala - o tome ćemo tek da pričamo - ona je sa prethodnom povezana unutrašnjim motivom. Saint Laurent žena je ponovo žena, autentična, samopouzdana i jaka. Njeno glavno oružje nisu najočigledniji seksi trikovi - iako je seks apsolutno tu - ona zna više i bolje, ona se nikome na ovom svetu više ne dokazuje. Moć.

Moć.

Upravo je to ono što je toliko dugo falilo - čak i za vreme poslednjih Yvesovih godina kada je i on izgubio svoju. Vidite, brend Saint Laurent je duh Yvesovih gromoglasnih ideja ali je nekako veći od samog Yvesa. Kojih ideja? Da je lepota lepota i da ne potpada pod kanone - pogotovo ne one koji su isključivo evropski. Da bez suštine nema lepote. Da je potraga za mnogoznačnom lepotom i njenim bezbrojnim licima nešto čemu vredi posvetiti život. Da je jeftin efekat šoka radi šoka - bezvredan. Da je sloboda izbora zapravo najveća moć. Da je jedini pravi život onaj koji se odvija u trenutku i da smo svi mi do jednog deo tog trenutka.

Vaccarello u ovoj kolekciji koristi Yvesove vizuelne motive uglavnom iz šezdesetih i sedamdesetih - gotovo svaki model je neka varijacija na temu - ali oni nisu iskopirani. Pošlo mu je za rukom nešto što je izuzetno teško, a to je da ih reinterpretira tako da su sveži i tako da delom postanu i njegovi. Iza njih se jasno provlači nit koja ih spaja, a koja je upravo ideja. Tako zlatni izliveni top danas nije na haljini od muslina već viri ispod sakoa, Yvesove bermude sa odelom postale su biciklističke (Vaccarello je na kraju krajeva poznat po svojim preciznim linijama), vratili su se muslini sa krupnim cvetnim dezenima pod kojima žensko telo izgleda poput nagoveštaja bajke koju samo ta žena odlučuje da li će je i kome ispričati. Iskreno, povratak ovih modela i varijacija na temu YSL kaftana i maksi večernjih providnih hajina sa perjem i krznom je za mene bilo najveće iznenađenje. I prija mi, neopisivo. Malo mi je preko glave terora kvazi-konceptualne ružnoće za kvazi-intelektualce koji kvazi-preziru modu ali na nju troše basnoslovne sume. Maybe it’s just me. Tu je i zlatan nakit koji prerasta taj naziv i postaje gotovo tribalan. Minijaturni sakoi sa pantalonama na kukovima u stilu devedesetih. Sve apsolutno nosivo. Sve apsolutno poželjno.

Sama prezentacija - hajde da ipak nastavim da je zovem revijom - je malo umetničko delo sama za sebe. Manekenke koje vijugaju po pesku koji kao da je "pesak vremena" dok dan polako prelazi u noć. Nathalie Canguilhem, dugogodišnja Vaccarellova saradnica, je prevazišla sebe. Logo na peščanoj dini je bio dovoljan da mi se stvori knedla u grlu. Ne (samo) zato što je Yves rođen u Alžiru i što je ovo bilo poput nekog povratka kući (a februarska revija u Parizu, takođe na pesku, poput simboličnog početka tog putovanja). Razmaknute, u koloni, na vetru i pesku Saint Laurent manekenke su poput svih nas protekle godine. Ipak, one idu uzdignutih glava, nepomerljivo i pune samopouzdanja. Njihovoj šetnji ne vidimo početak i ne znamo gde joj je kraj. Ali znamo da… idemo u budućnost koje se ne bojimo iako je neizvesna.

I wish you were here.

Čak i kada nisi tu, nekako jesi.