Goran Nikolić o filmu „Ajkula“

Televizijski i filmski reditelj, scenarista i voditelj podkasta Filmogram Goran Nikolić u 4. izdanju BURO. printa istražuje značaj prvog letnjeg blokbastera u istoriji filma, „Ajkula“, ostvarenja koje je postalo deo kolektivne traume i rodilo strah od ajkule i dubokih mora, ali i Spielberga.

Godina 1975. Leto. Zamislite da stojite u ogromnom redu, duž cele ulice, samo da biste ušli u bioskop. Topli junski dan, uživate u sjaju sunčanog popodneva, sa punim stomakom posle kasnog ručka i uzbuđenjem koje dostiže vrhunac. Trejler i posteri su bili dovoljni jer su svi samo na osnovu toga došli spremni da pogledaju ovaj film. U njemu je reč o džinovskoj ajkuli, a režirao ga je momak koji nije mnogo toga uradio. Neki „Duel”, neki TV film i neki film sa Goldie Hawn. Uđeš, kupiš ogromnu kantu kokica i ideš da nađeš najbolje sedište. 

A onda počinje film. To je jednako ulasku u uragan sa jeftinim kišobranom. Film kreće da te pogađa majstorstvom zanata, hrabrošću i lepotom. Komedija, teror, napetost, humor i karakterna drama kombinuju se u film koji nije samo film. Pre je nešto što liči na bioskopsku prekretnicu, gde celokupna publika doživljava nešto sasvim drugačije. Počinju da osećaju da se holivudska igra menja zauvek. 

„Ajkula” je tragična priča o izgubljenoj i uznemirenoj ribi koju love akvafobični šef policije, osramoćeni okeanograf koji pokušava da povrati nešto od svoje narušene reputacije i gadan pijanac. Sve ih je, svojom ignorantnošću prema opasnosti iz dubina mora, podstakao korumpirani gradonačelnik koji pokušava da pronađe nekoga ili nešto da okrivi za pad turizma na svom malom ostrvu. Ovo je sinopsis ako priču posmatramo iz vizure same ajkule. 

PRVI STUDIJSKI FILM IKAD SNIMLJEN NA OTVORENOM MORU 

Ljudi nisu svesni koliki je poduhvat snimati u pravoj, neobuzdanoj vodi. Postoje jasni razlozi zašto je jedan velikan poput Jamesa Camerona snimao film visokog produkcionog rizika, poznatiji kao „Titanik”, u bazenu u studiju, a ne na otvorenom moru ili okeanu. Kvašenje kamera, kvarenje mehaničke ajkule, njeno uplitanje u alge, upadanje drugih, nepoželjnih brodova i čamaca u kadar, ekipa i glumci koji su često patili od morske bolesti, par situacija na ivici života i smrti sa glumcima i tehnikom samo su neki od njih. Do danas nije izmišljena tehnološka mogućnost ili olakšica da se snima na način na koji se odvažio Spielberg pre pola veka, i to pre svoje tridesete, da cela stvar bude još luđa (perfekcionizam + neiskustvo jednako je mladi Spielberg). 

Ali, kao što važi i za mnoga druga velika dela nastala na osnovu ogromnog rizika, da je ekipa (od reditelja do producenata) kojim slučajem znala koliki je rizik u pitanju, i u šta se upuštaju, verovatno ne bi ni probali, a ovako su uleteli, takoreći bezglavo, u veliki, maltene suicidalan poduhvat, i shvatili da su previše zaglavili, al’ su se pomirili sa sudbinom i odlučili da cela stvar mora da se istera do kraja, iako je čak i produkcija mislila da film nema šanse da prođe dobro. Sam Spielberg je bio ubeđen da nikad više neće raditi u filmskoj industriji jer niko pre njega nije trostruko probio plan snimanja (sa 55 snimajućih dana na 159), kao ni budžet, ali je svima bilo jasno da se više isplati da ga završe, kakav god bio, nego da odustanu. Ukapirali su da nema nazad, da i njih – progoni ajkula, i da moraju doplivati do obale kako znaju i umeju, po mogućstvu čitavi. 

U dobrom danu snimanja snimili bi pet scena, u proseku su snimali tri, a kad im je baš loše išlo – nijednu. Nema prečica, nema boljeg načina ni danas da se ovo sprovede i zato se niko više i ne upušta u ovakav poduhvat. Nema tog uspeha koji bi ponovo pokrenuo ovakvo upregnuće. A uspeh je bio OGROMAN – 476.000.000 dolara zarade. Čisto da uvidite koliki je rizik u pitanju, iako je zarada impozantna. Koliko god da film uverljivije izgleda na otvorenom moru. Danas bi čak i „Gospodara prstenova” kompletno snimali u studiju, a ne na Novom Zelandu. 

Nije zahvalno pisati o ovom filmu. O filmu koji je ovakav deo pop kulture i kolektivnog nesvesnog (da ne kažem – traume) kao što je „Ajkula”. Mada, „Ralje” (Čeljusti) mi je uvek bio bolji prevod naslova. Gde god da počneš sa razmišljanjem i pisanjem o ovom filmu, neminovno se dolazi do opštih mesta, svima dobro poznatih. 

Svi znamo koliko je Spielberg bezglavo uleteo u sve ovo i samo mu je bilo bitno da ostane fokusiran i ne pokaže strah pred starijom ekipom oko sebe. Poznato je da je kompozitoru Johnu Williamsu rekao da nije normalan kad je prvi put čuo kultnu muzičku temu, jer mu je zvučala banalno van konteksta filma, kao neki vic. Zna se da su se mehaničke ajkule, zvane Bruce, pokvarile već prve nedelje snimanja, pa da se ekipa dovijala bez njih do poslednjih dana, i da se prisustvo ajkule više gradilo kroz njen POV (subjektivna tačka gledišta), pomeranje površine vode kad je u blizini ljudi i kretanje leđnog peraja iznad i ispod vode, što je stvorilo mnogo veći osećaj pretnje, jer nikad ne znaš odakle će se i kada ajkula pojaviti (i tako je Spielberg shvatio da ulazi više na teritoriju Hitchcockove tenzije, a da se sve više udaljava od B-filma o čudovištu, što je uvek dobra stvar, kvalitativno govoreći). 

Zna se i da je Spielberg psihički pucao i sastavljao se na dnevnom nivou, ali da to nikad nije pokazivao pred ekipom, što je bilo od presudnog značaja da bi projekat uopšte opstao. Zna se i da je snimao svaki dan u strahu od otkaza. Zna se da su imali tri mehaničke ajkule na setu (jedna otvorena sleva, druga otvorena zdesna, treća potpuno otvorena – svaka je koštala po 250.000 dolara), da su za vrištanje, plivanje, praćakanje, davljenje u vodi i trčanje po plaži statisti plaćani po 64 dolara dnevno. Zna se da je lokacija izabrana zbog plitke vode kako bi ajkula uopšte radila, a i kad je radila, Spielberg je pazio kako je prikazuje i koliko, jer što je duže bila u kadru, to se više videlo da nije prava, pa je glumački naturalizam (a kasnije i montaža) oko ajkule radio za njenu uverljivost. 

Zna se da je veliki, ludi John Milius (čovek koji je na sastanke sa producentima nosio pištolj, za ostalo o njemu kopajte sami po internetu) napisao kultni Kvintov (Robert Shaw) govor o iskustvu sa ajkulom, kao i da se Robert Shaw i Richard Dreyfuss uopšte nisu slagali (što je samo doprinelo tenziji u kadru, na svu sreću). Zna se da je film baziran na knjizi (koja je mnogo više petparačka i površno senzacionalistička). Zna se da su producenti, kako je snimanje odmicalo, imali očekivanja ispod minimalnih prema recepciji filma, da je na leto premijere znatno opao odlazak Amerikanaca na more (film je uveo leto kao blokbaster sezonu u Ameriku). 

Zna se da je film uspostavio wide release model distribucije filmova. Zna se da je uveo visokobudžetne high concept horor filmove u bioskope i da je pokrenuo prodaju igračaka, tematski vezanih za film, kao biznis- model promocije filma (merchandise), da se potrošilo skoro tri miliona (nakon što su producenti pogledali gotov proizvod i shvatili kakav potencijal tu leži), nezamislivih u to vreme, na poluminutne reklame u primetimeu TV programa, novinske oglase i merch. 

Zna se da je došlo i do društvenih debata o ulozi ajkule u filmu (da li je ona zaista antagonista ili ne), ubijanje i lov na ajkule su se povećali širom sveta zbog filma (iz tog razloga Spielberg nerado govori o filmu danas), ali su i istraživanja o ajkulama postala frekventnija i opsežnija, kao što se zna i da je film ispopularisao ajkule na filmu (sve do „Dubokog plavog mora” i „Meg”) i da je u to vreme bio film sa najvećom zaradom svih vremena. 

Ako sve ovo ne znate, onda hitno gledajte film, pa pogledajte neki dokumentarac na temu njegovog snimanja, koje je jednako horor kao i sam film. 

Pravljenje filma bilo je Tantalova muka, sa neizvesnim ishodom, a posle je on postao tematska vožnja u Univerzalovom parku i rodio je Stevena Spielberga kao cenjenog autora u nastanku, sa punom slobodom, koju je često koristio dobro, a ponekad, naravno, i ne tako dobro. Takođe, nijedna parodija nije mogla da prođe bez neke šale na račun ovog filma, što je finalni pokazatelj da si uspeo jer ti je film univerzalno prepoznatljiv. 

KOJI ASPEKT OVOG FILMA NIJE SAVRŠENSTVO?

Priča o „Ajkuli” na kraju se samo pretvara u listu superlativa. To je horor film, smela avantura, istraživanje muškosti, kao i presek male zajednice koju je uznemirio udar nekontrolisane sile prirode koja je namirisala mnogo krvi, što postaje katalizator za razračunavanje svih unutar tog malog mesta. Duhovito, napeto, zastrašujuće, sve je tu. Spielberg je jako vodio računa o tome kako namešta glumce u kadar, kako se kreću, kadrova ima tačno koliko treba i svaki je postavljen baš kako treba. Iznad svega, bio je svestan da ovo čime se bavi nije samo rat za ostrvo Amiti, između čoveka i ajkule, i rat likova na ostrvu, već i da njegovi likovi, do kraja filma, moraju ostati sigurni u to ko su kao ljudi – male tačke u ogromnom, nemilosrdnom svetu. 

Jedna od mojih omiljenih scena smrti u horor filmu je zloglasno ubistvo maljem pred kliznim vratima u „Teksaškom masakru motornom testerom”, koje topi um i oduzima dah. Brutalno je, naglo, zastrašujuće, više je toga prepušteno vašoj mašti nego što vidite (kao i u „Ajkuli”, i ovde vidite prvi napad, prvi udar, prvi susret čvrste materije i mesa, a šta se sa žrtvom, i kako, posle dogodilo, to se dogodilo izvan kadra, negde duboko u vašoj podsvesti), i definitivno je u trci za najbolje ubistvo ikad snimljeno kamerom u američkom filmu. Jedno od hladnijih sigurno. A prvo ubistvo ajkule (o kojem mi je i moja majka pričala da joj je stvaralo noćne more kao maloj, a tada je živela kraj mora, pa to shvatite smrtno ozbiljno) je ozbiljan pandan. Najimpresivniji i najesencijalniji činioci svakog velikog horora su suzdržanost i sugestija. 

Glavna muzička partitura čini kompozitora Johna Williamsa pravom zvezdom filma. Velikanom! Gospodin Williams vodi publiku svojom hipnotičkom temom koja se polako prikrada, poput gladne ajkule. Niko nije imao ikoničniju horor muziku 70-ih u Americi, do „Noći veštica”. 

A ajkula. Ajkula je mnogo zajebana. Ajkula je nemilosrdna, ne odustaje. Ajkula te ne mrzi. Ajkulu nije briga. Ajkuli treba meso. Ajkula ti se ruga. Ajkula ne staje sve dok joj stomak nije potpuno pun. Ajkula ima lik. Ajkula se ne plaši. Ajkula igra igrice. Fredi Kruger ima noćne more o ajkuli. Džejson Vorhis se više plaši ajkule nego da se udavi u Kristalnom jezeru. Majkl Majers bi pobegao od nje glavom bez obzira. Iako je „veštačka”, ajkula postaje stvarna. 

Nezaboravnih trenutaka ima na izvoz. Prvo ubistvo. Brodijev (Roy Scheider) izraz lica kada shvati da su deca u velikoj nevolji na plaži. „Trebaće nam veći čamac.” Način na koji Scheider izgovara repliku je klasik. Poređenje ožiljaka u borbi. Nežan trenutak između Kvinta (Robert Shaw) i Hupera (Richard Dreyfuss) dok upoređuju rane. Jedan od najvećih monologa, Kvintova USS Indianapolis priča. Naježi vas, čak i ako Shaw zvuči pijanije od Save iz Kikinde. Finalni veličanstveni lov, sa jednim od najepskijih žrtvovanja u istoriji filma. Sve glavne i sporedne uloge su savršene. „Ajkula”, jednostavno, nije zezanje. 

KO KAŽE DA SE SILE PRIRODE NE MOGU NATERATI DA RADE ZA ČOVEKA, AJKULA BRUCE I DREKAVAC IZ TUNELA SE NE SLAŽU

„Da, on je bio perfekcionista, i moram priznati da cenim što se držao svoje vizije do kraja. Situacija na snimanju je bila krajnje uznemirujuća. Isto tako, kada je znao da nema rešenja, on bi pronašao rešenja. Morao je da se dokazuje većini članova ekipe. Takođe, umeo je da bude jako grub prema njima. Veoma je bio zahtevan i bio je odlučan”, rekao je o mladom Spielbergu Richard D. Zanuck, uz Davida Browna koproducent filma „Ajkula”. 

Bilo bi lako pričati o „Ajkuli” samo na nivou sociološke studije, npr., kao što su mnogi činili u prošlosti – tipično za film od takve istorijske važnosti i veličine – i reći da ona odražava anksioznost idilične srednje klase i njihove vrednosti pod pritiskom dolaska nepoznate sile. 

Gradonačelnik jedva može da zamisli zatvaranje plaže – skoro je 4. jul, vidite, a ako se plaže i nakratko zatvore, zajednica će izgubiti sav višak profita koji očekuje da će dobiti od turizma. Da li je ova društvena dinamika razlog zašto gledamo „Ajkulu”? Odgovor je, nedvosmisleno, ne, ali je „Ajkula” utoliko bogatije iskustvo. 

Što se tiče konstrukcije, „Ajkula” je savršena kao retko šta i možda najbolja dopuna koju mogu da joj dam jeste to što sam se, i nakon što sam proveo sate čitajući o procesu stvaranja filma neposredno pre ko zna koje reprize, našao potpuno uvučenim u film, od prve sekunde on vam nedvosmisleno komanduje pažnjom. Mogao bih reći da je ovo, na prvom mestu, jednostavno najfinija demonstracija gotovo neuporedivog formalnog majstorstva. Ali ako „Ajkula” nije ni samo trijumf forme, kako objasniti šta ljude vuče nazad tom iskustvu posle svih ovih godina, u eri u kojoj se čini da se samo na ideju o gledanju starih filmova reaguje sa gnušanjem? 

Ono što, možda, najviše impresionira u razmišljanju o „Ajkuli” jeste da – do poslednjih 20 minuta – veliki deo napetosti, zapravo, ne pruža sama ajkula, već ljudska drama glavnog trojca, naročito jer Scheider i Dreyfuss izgledaju kao da su poslednja dva razumna bića u okruženju u kojem razuma više nema. Kvintu treba malo vremena da se otrezni i pridruži na pravi način. 

Iako je šef policije, Scheiderov Brodi jedan je od najsimpatičnijih Spilbergovih protagonista (a zna se da se publika ne vezuje tek tako za predstavnike organa reda na filmu); možda savršen primer onoga što je Steven tokom godina krstio kao „običan momak iz komšiluka”, a ono što izdiže Brodija iznad ove sintagme jeste njegova otvorenost za razumna rešenja i spremnost da promeni mišljenje. 

Tu su i klasne razlike i tenzije između Dreyfussovog briljantnog štrebera iz bogate porodice i Shawovog pomorca iz radničke klase, jedinog koji može da dođe do ajkule – i oni ne samo da do kraja ostave po strani svoje razlike već prepoznaju i sličnosti jedan u drugom. Skoro kliše, moglo bi se reći, a ipak radi tako dobro! Scheider se bukvalno nalazi između njih dvojice u smislu praktično svega, od temperamenta do klasne pozicije. 

Putovanje preduzeto da bi se zaustavila sama ajkula, koliko god da je visceralno, više je fokusirano na malu grupu ljudi koji uče kako da rade zajedno kao tim u službi postizanja zajedničkog cilja, za boljitak života jedne zajednice, kao i ličnog mira. I zato pronalaze rešenja kada ih, naizgled, više nema. Kao i sam Steven na snimanju filma. 

AJKULA JE OTPLIVALA, ALI POENTA I LJUDI SU OSTALI 

Spielberga je ovo iskustvo definitivno obeležilo, zacrtalo je njegov autorski pečat, a i najavilo ga kao čoveka determinisanog da uspe, da dođe do cilja, po svaku cenu. Mnogo je on projekata ostvario koji bi bili najbolji u karijeri za brojne druge reditelje, a njemu su samo biseri u nizu ogrlice zvane njegova filmografija. Zato ga mnogi i uzimaju zdravo za gotovo, a sve ređe se takve prilike stvaraju, za takve projekte kakve je on radio, i sve je manje i takvih autora. Mnogi bi bili hospitalizovani da uopšte pokušaju da paralelno rade dva projekta kakvi su „Šindlerova lista” i „Park iz doba jure”. A on je to mogao, najviše zbog manjka pretencioznosti njegovog bića. Steven je jedinstven talenat u generaciji, probio bi se i bez „Ajkule”, pre ili kasnije, u to sumnje nema. Pogledajte mu samo dela. Rođeni filmadžija je u pitanju. Ali pošto je baš „Ajkula” bila ta koja ga je probila, i pošto se on nikad nije hvalio sobom i svojim uspesima, njegovo mesto u istoriji svetskog filma je samo veće. 

Samu ajkulu, zaista, možete zameniti bilo kakvom drugom pretnjom prirode po čoveka, jer ono što vam preostaje nakon sekvence 4. jula nije strah od ajkule, već emotivna težina posledica ljudskog opamećivanja tek kada je prekasno. Koliko žrtava treba da se desi pre nego što se donese moralno i etički ispravna odluka? 

I da, samo da se vratimo na jednu stvar načas. Sećate li se kako svaka obrazovana osoba u ovom filmu upozorava gradonačelnika na neposrednu opasnost od masovne smrti, ali gradonačelnik ne želi da naškodi privredi zatvaranjem plaže? I on otvara plaže i više ljudi umire? Pa, to bi bilo ludo i dobro je da je to samo film i da se tako nešto nikad ne bi desilo u stvarnom životu, na neki drugi način! Je l’ tako? Ima li koga? 

Sve u svemu, „Ajkula” je vanredno napeta i iznova gledana jer ono o čemu se, zapravo, ovde radi jeste uzdizanje iznad straha i osvajanje nemogućeg. Pobeđivanje uprkos svim izgledima, koliko god to bilo teško i nemilosrdno po naše biće, jer nas te borbe čine sve više neustrašivim i spremnijim za život. Svakoga od nas spremnijim za svoju ajkulu.

Ilustracije: Ivana Gelić