Da sam srećan, ne bih pio

Tuga cveta na prostorima Balkana onoliko dugo koliko postojimo na Balkanu. Rekao bih da je do krhke slovenske duše, ali prateći rad Jovanke Jolić, počinjem da sumnjam da je u pitanju i hronični žal za Nilom. 

Bilo kako bilo, voleli smo da praznog pogleda pratimo padanje lišća sa grana setno se prisećajući prošlih dana dok nam tužna pesma puni srce čemerom a oči suzama.

Elegijski folk je duboko naš koliko i srdžba, rakija i gibanica i ne bismo ga se mogli rešiti sve i da pobegnemo na drugu stranu sveta jer ‒ od bluza se ne beži.

Kad smo kod toga, za beg je neophodno i pouzdano prevozno sredstvo, a kako smo mogli čuti u kantri biseru Nervoznog poštara „Voz za sreću” – mnogi od nas ceo život posvete čekanju te zlatne kočije ili voza za sreću koji, kao i stvarna železnica, ume dobrano da okasni pa nam godine iscure na tom tužnom peronu. Dodatnu notu teskobe pesmi daje to što autor ne peva o vozu samo u prenesenom značenju, već mu se kuća zaista nalazi kraj pruge, gde ovaj nesnađeni mladić dane i noći (jer nema boljeg budilnika od teretnog voza) provodi zagledan u mašine koje prevoze neke nepoznate ljude u neki bolji život dok mu društvo pravi mali pas, njegov verni Sančo Pansa. 

Da je poštar, sem što je nervozan, i melanholičan, može se čuti u dirljivoj tužbalici „Usamljeni kauboj sam ja”. Ne znam kako, ali uspelo im je da se svaki put kad je čujem osetim kao lokalni heroj špageti vesterna, neki Mirza Istvud iz Kladnja, kome je na kraju životne odjavne špice preostalo da otrese koju ljutu s nogu i odjaše u zalazak sunca. Ambis u koji zuri ovaj busovački Talični Tom nazire se kroz stihove: „Kad malo bolje razmislim / meni je žalosno sve / pa šta će biti nek bude / skoro da svejedno mi je”, dok celu priču prati muzička podloga koja zvuči kao sudar Morikonea sa bocom čistog prepečenog sevdaha. 

Osećaj melanholije je pokušala svetu da objasni i psihoterapeut amater Svetlana Ražnatović u numeri „Nije monotonija”, gde primećuje da je to „bolest koja probija sve moje blokade” i da se usred kluba oseća „ko na pustom ostrvu”. 

O hladnoći klubova, birtija i kafana, koji ne mogu da pruže ljubav, ali mogu da pruže zaborav alkoholne izmaglice, pevali su i neki drugi, poput Radeta Lackovića, koji, sem što bi mogao da radi kao dubler francuskog glumca Kristijana Klavijea, može i da vam pruži razumno objašnjenje zašto se danima ne treznite. U pesmi „Da sam srećan, ne bih pio” Rade ohrabruje sve one kojima tuga izjeda dušu da se bez stida i straha od osude okoline raznesu od alkohola i zaborave da su nesrećni.

Kako Lacko kaže: “Ko je pijan zaspao za stolom? / Ko se druži sa tugom i bolom? / Ja sam, ljudi! Što bih krio? / Da sam srećan, ne bih pio.” Legitimno, zar ne? 

Legitimno poput smele tvrdnje vašeg dragog Estetike da nema na svetu nikog sa više melanholije u glasu i jesenjih kiša u očima od niškog Roberta Redforda – Bobana Zdravkovića. Brat i kad peva o ljubavi i sreći negde u pozadini čujete jecaje malih sićanih slavuja – a kad su teme pesama ljubavni brodolomi i izdaje, spremite se za žvakanje pelina i bolnu introspekciju uz alkohol jer Boban je moderna verzija Dorijana Greja koji je preuzeo sve jade čovečanstva na sebe i reciklira ih kroz svoj glas. Estetika njegovih spotova je mračna kao rudarska jama Velikog Majdana, uz puno dima, napuklih zidova i pogleda koji se gube u pravcu Pasi Poljane. Svaka nota u pesmi „Srećan put, ptico bela” katranom je prefarbana dok se plačni sintovi bore sa povremenim furioznim gitarskim rifovima koji simbolizuju ono malo prkosa slomljenog čoveka koji gleda ljubav kako odlazi.

Da mu je jasno koliko je sati shvatamo kad zapeva: Ne guši me bol što šeta, / ova gorka cigareta, / već me steže, već me guši / ono što mi je u duši.

I ako je Boban svojim prirodnim darom širio tugu po jugu – jedan stasiti Šumadinac je sličnu stvar radio po svom parčetu rodnog kraja. Zoran Jovanović je, sem maničnih piromanskih epizoda poput klasika „Zapalio bih celo selo”, imao i neke suptilne susrete sa tminama domaće narodne muzike gde mu je uspevalo da se predstavi kao glasnik beznađa. 

Temperatura padne u minus kad srpski Pavaroti krene da opevava jednu noć punu samoće i životnih krahova u elegiji „Kapetan potonulog broda” kroz stihove:

Pošao sam negde noćas bez pravca i cilja, / u daljini neka munja sine, / kiša spira prazne trotoare / tek poneki prolaznik promine. / Ja sam noćas od svih zaboravljen, / i od tebe koju sam voleo, / jedini sam čovek što ulicom hoda / ja sam kapetan potonulog broda.

Sem životnih poraza i tužnih ljubavi, još jedna od preovlađujućih tema u melanho-folku je žal za prošlim danima, ujed uspomena i provalija koju vreme ostavlja za sobom. Umeo je već pominjani Boban Zdravković da mi jetru mrcvari sa svojom petarpanovskom „Ciganima srce daću”, Hasan Dudić me je terao da prijateljima govorim kako mi je trun upao u oko dok iz zvučnika ide „Došlo vreme, izdaje me snaga”, a Ipče da sklanjam prašinu sa zaboravljenih prijateljstava slanjem SMS poruke „PA DOBRO, GDE SI TI, BRATE” nakon slušanja „Stari drugar glava luda”. 

Ipak, malo šta može dočarati u pravoj meri jad za prošlim vremenima kao kad Šaban Šaulić u pesmi „Nema više fijakera” krene da prosipa žuč po traci dok peva o nestanku kavaljera i gradskih dama, violina i starih dobrih pesama, gizdavih fijakera i legendarnih kafana.

Naposletku, Šaban peva o svetu koji mu nestaje pred očima, ljudima koji odlazeći nose i deo tog sveta sa sobom, dok ga nove generacije oblikuju u nešto nepoznato i strano. Jedino što se ne menja je – tišina. 

A kad smo kod tišine, volim da je mir kad iz zvučnika krene „Već odavno spremam svog mrkova”, remek-delo ravničarskog bluza koje me baci u nokdaun svaki put kad ga čujem. Ovaj tamburaški veltšmerc ranjava i vida u isto vreme dok zvonki glas Zvonka Bogdana peče poput nehotice dohvaćene ringle golom šakom. Savršeno ravan put, tamburaše, tihi grad, njen osmeh, fijakere, snaše i salaše, sedam dudova i jedan bagrem koji se i dalje nosi sa vetrom i vremenom kako zna i ume – sve nek nosi vrag. Tuga nam preko nota uvek uđe u trag. 

I eto, pesma po pesma, čašica po čašica i stigosmo do kraja. Kraja ovog teksta i kraja večeri, jer iako napolju stidljivo sviće posle ovoliko oblačnog folka sa mestimičnim naletima kiše, vreme je za smiraj. Ono što znam zasigurno – volimo tu tugu. Volimo da patimo – a da bismo patili, mora da se voli. A kad se voli, onda se i peva. Šta se peva? Svako nek bira za sebe! Kad već tuge i ljubavi ne možemo da biramo, pesme možemo.

I možda vam ona to neće priznati, al’ znam da se osmehnula kad je čula kako joj u najboljem maniru Mikija Mećave poručujem:

Ratujem ti, mila moja, sa drugima i sa sobom, / a bolje bi bilo, dušo, da se borim samo s tobom.

Fotografije: Profimedia