Melanholija u malom: Spejs Noksi
Tri umetnika dele svoja razmišljanja o doživljaju melanholije u maloj sredini.
tu, kao mekana ovojnica naših ličnosti i pogleda na svet. U malim naseljima, gde je sve poznato i retko kada se šta menja, melanholija se oseća drugačije nego u velikim gradovima, a ima i drugačija značenja.
Na mestima u Srbiji gde se priroda još uvek opire čoveku, gde beton još uvek nije preovladao, često zatičemo pejzaže zemlje koja nikad nije uhvatila korak sa budućnošću: kuće bez fasada i napuštene fabrike, u sudaru sa plastičnim sjajem novogradnje. U tome ima melanholije, između ostalog.
Potaknuta sopstvenim sećanjima na prve susrete s opojnom teskobom, želela sam da istražim kako umetnici koji žive u manjim sredinama doživljavaju melanholiju.
U kojoj meri je okolina uticala na njihovo poimanje ovog osećanja i na koji način se ono odrazilo na njihovo stvaralaštvo. Šta nam ta spona melanholije, umetnika i mesta življenja, ako je ima, može otkriti o neuhvatljvoj prirodi ovog stanja. Doživljavaju li oni nešto što nikada ne bi osetili da su rođeni u velikom gradu.
Novak Mirković, poznatiji kao Spejs Noksi, vešto spaja reči, ritam i muziku, prevazilazeći žanrovska ili tematska ograničenja na maštovite načine. Iz te stalne napetosti i bogatih kontrasta rađa se autentičan izraz, pa nas njegovi albumi „Subliminal”, „Kuća zabave” i najnoviji „Sveto mesto” vode u neočekivanim pravcima.
Svaki album ima sopstvenu putanju i atmosferu, gotovo sinestezijski spaja različita raspoloženja, pa je uzbudljivo i lako utonuti u unutrašnji svet umetnika, i pronaći se u njemu.
Šta nam je Novak otkrio o doživljaju melanholije u Velikoj Plani?
Svet u ruševinama gde smo odrasli
Kako definišeš melanholiju?
Melanholija je naša nevidljiva ali sveprisutna saputnica (ili sapatnica) sa kojom komuniciramo kada se svi prostori isprazne, kada prestanu senzacije i kada se priguše svetla. Neko ima prirodnu sposobnost da tu saputnicu prepozna na vreme, treba je razumeti i ako ste skloni stvaranju ili bilo kakvom kreativnom radu, treba da se ophodite prema njoj kao i prema vatri, dobra sluškinja ‒ loša gospodarica.
Opiši prvi susret s melanholijom u umetnosti i na koji način te je on promenio?
Definitivno su to Madonnina pesma i spot „Frozen”. Bilo je to 2000/2001. godine. Moja hiperaktivnost bi nestala čim bih je čuo. Efekat „Frozen” je uspeo. Kasnije se isto desilo sa uplivom gitarske muzike u tinejdžerskom periodu, Joy Division i The Smiths su bili logičan sled događaja. Ne mogu da kažem da me je melanholija u umetnosti promenila, već samo da je oslobodila ono što je već bilo u meni i da sam to prepoznao kao sebi blisko. Identifikujemo se sa onim što nam je u biti.
Mi smo refleksija naših umetničkih, književnih i estetskih preferencija, sve ostalo je ono što smo usput pokupili događajima koji su nam promenili živote.
Kada bi zamislio melanholiju u fizičkom obliku, kako bi izgledala?
Melanholija mi je kategorija nevidljivog i osećajnog. Ne mogu ni sa čim fizički da je povežem, to je za mene ipak stvar osećaja. Nostalgija u mom poimanju ima i fizičku kategoriju, ali melanholija ne. Ako bih morao fizički da je opišem, najpribližnije bi to bilo prostorno ograničenje malog grada.
Kada je mesto u kom živiš najviše melanholično?
Dok sam bio mlađi, uvek sam melanholiju osećao nakon leta. Sada uživam u svakom periodu, a ona se sve ređe i ređe javlja jer smo sporazumno na distanci.
Na koji je način melanholija mesta u kom si odrastao oblikovala tvoje stvaralaštvo i u kojim trenucima to prepoznaješ?
Prepoznajem u onom trenutku kada je vezana sa drugim osećajima, neka to bude nostalgija. Taj koktel osećaja prepoznajem kada stvaram muziku za svet koji više ne postoji, svet u ruševinama gde smo odrasli i odakle jedan deo nas nikada neće otići kakva god da je situacija u sadašnjem. Gledam u prošlost da bih podneo i razumeo budućnost.
Kada stvaraš, da li to činiš da bi se borio s melanholičnim raspoloženjem, poput otpora tom osećanju, ili pak dublje zalaziš u njega, dublje ga istražuješ?
Nikad se ne borim ni sa jednim osećajem. Sve pustim da prođe i svestan sam da nijedan od tih osećaja nije večan, kao što nije svaka misao koju pomislimo naša. To je već u sferi metafizike, ali ono što nas definiše jeste delo i na kraju dana ostaje da je put do pakla popločan dobrim namerama. Introspekcija je najbolja stvar koju čovek može sebi da dopusti. Što sam više plivao ka nepoznatom više sam upoznavao sebe i svoje slabosti, koje sam na kraju prihvatio. Treba tu biti oprezan i znati da nije sve to ono što nas definiše, šta god tu saznali, već da je to nužni deo nas i da se menjamo u skladu sa sazrevanjem. To plivanje se uči, nekad sam žurio i bio potpuno sluđen i zbunjen, sada sam nešto malo iskusniji.
Stvaranje nesumnjivo zahteva da budeš ranjiv i porozan (Bela Hamvas čak piše da je bavljenje melanholijom katabasis ‒ silazak u podzemni svet). Gde bi ulaz u podzemni svet bio u tvom mestu (ili umetnosti)?
Upravo ono o čemu sam pisao u prethodnom odgovoru. Katabaza je najdublji ponor svakog od nas i u njemu su sve jasne i nejasne senke koje šetaju oko nas. Svako čeka svetlo na kraju tunela, svetlo na površini vode ili svetionik usred morske oluje. Život u Srbiji te pripremi da nekad to svetlo neće doći kad je najtamnije. Moja muzika nije toliko direktno obojena tim osećajem, ali se on prožima kroz dosta tekstova ako se bolje iščita i čuje između redova.
Melanholija se nekada posmatra kao nedostatak nečega što bi trebalo da bude tu, a nije. Iz te perspektive, šta je ono što „nedostaje” u Velikoj Plani?
Verovatno mnogo toga, ali pre svega fali ljudi. Javno pozivam ljude da se presele ovde da osveže grad.
Prema filozofu Romanu Guardiniju, melanholija je čežnja za beskonačnim, za ljubavlju i lepotom, koju prati svest da je sve to prolazno i nedostižno („lepota ima smrt za susetku”). Kako se ti nosiš sa tim „sukobom”?
To je kategorija platonskog odnosa koji je meni „normalan” jer umem poprilično da idealizujem i da svoje deluzije živim u svojoj glavi. Toliko sam lepih i bolnih stvari doživeo zarad tog osećaja i ništa me nije otreznilo kao potraga za lepotom tamo gde je ima u ograničenom obimu iako je svi želimo beskonačno. Samo sam postao svestan toga i to me ne opterećuje već mi je inspiracija. Sada biram ono što mi suštinski prija i što me leči, a ne ono što mislim da mi je potrebno.
Teška osećanja lečimo lepim, a ne predstavom o tome šta mislimo da je rešenje. To je nužna posledica početnog sazrevanja, a čeka me još dosta, dosta sazrevanja.
Postoje li momenti kada ti melanholija u rodnom mestu prija ‒ i kako oni izgledaju?
Sa sapatnicom sam na sporazumnoj distanci, vidimo se par puta godišnje i saopštimo jedno drugom sve ukratko i nastavljamo svoje puteve. Javi se indirektno i podsvesno tokom stvaranja i to je naš prelep i neopterećujući odnos. Nadam se da će tako i ostati.
Koja tvoja pesma je najviše obojena melanholijom i zašto?
Hladno”, „The Secret Chamber in Fun House (tejp)”, „Romantične boje”, „Ruševine”. Svaki instrumental, osim tejpa koji je šaren, ima tu notu melanholije pomešane sa ostalim izlivima. Svaka je na svoj način i u svakoj je drugačije poniranje. Dovoljno je da se oseti i sve će biti jasno.
Fotografije: Privatna arhiva